Najnoviji podaci OECD-a ukazuju na velike razlike među zemljama, koje se kreću se od minus 9,3 odsto u Grčkoj do po 14,7 odsto u Švedskoj i Mađarskoj, dok je prosjek EU 8,1 odsto, prenosi Capital.ba.
Neto štednja domaćinstava predstavlja dio prihoda koji ne odlazi na finalnu potrošnju. Drugim rečima, to je ono što domaćinstvima ostane nakon što plate svakodnevne troškove, račune, hranu, stanovanje, prevoz i druge potrebe.
Najveću stopu štednje u Evropi imaju Švedska i Mađarska, po 14,7 odsto, što znači da domaćinstva u tim zemljama, u prosjeku, ostavljaju sa strane skoro 15 odsto svog raspoloživog prihoda. Iznad deset odsto imaju Češka 13,7 odsto, Francuska 12,8 odsto, Njemačka 10,3 odsto i Holandija 10,2 odsto, dok evropski prosjek prelaze i Španija i Irska sa 9,2 odsto, odnosno devet odsto.
Ti podaci pokazuju da visoka štednja nije rezervisana samo za najbogatije zemlje Evrope. Primjer Mađarske, koja dijeli prvo mjesto sa Švedskom, pokazuje da na stopu štednje ne utiče samo nivo prihoda, već i struktura potrošnje, očekivanja domaćinstava, demografija i reakcija građana na ekonomske krize.
Na drugom kraju ljestvice nalazi se Grčka, jedina evropska zemlja sa negativnom stopom štednje. Njena stopa iznosi minus 9,3 odsto, što znači da domaćinstva u prosjeku troše više nego što im iznose neto raspoloživi prihodi. To se može finansirati na dva načina: korišćenjem ranije akumulirane štednje ili zaduživanjem.
Grčka je specifičan slučaj i zbog dugih posljedica dužničke krize. Prema objašnjenju ekonomiste Michaela Haliassosa, profesora na Goethe univerzitetu u Frankfurtu, Grčka je još tokom vrhunca dužničke krize 2015. imala najveći udio domaćinstava čija je potrošnja bila veća od prihoda.
Stopa štednje u toj zemlji uglavnom je bila pozitivna početkom 2000-ih, ali se od 2010. naglo pogoršala. Najniži nivo dostigla je 2013. godine, kada je pala na minus 16,5 odsto. Nakon kratkog približavanja nuli 2021, ponovo je potonula na minus 12,2 odsto u 2022. i od tada se zadržava oko minus devet odsto.
Među velikim evropskim ekonomijama izdvajaju se Velika Britanija i Italija, koje imaju znatno niže stope štednje od Francuske, Njemačke i Španije. U Velikoj Britaniji stopa iznosi 4,7 odsto, dok je u Italiji svega 3,2 odsto.
U Slovačka je stopa dva odsto, Estoniji tri odsto, Portugalu 3,4 odsto, a Litvaniji 3,8 odsto. Posebno je zanimljiv primjer Letonije, gdje je stopa štednje nula. To znači da domaćinstva, u prosjeku, potroše praktično sav raspoloživi prihod.
Ni sve nordijske zemlje nijesu iznad prosjeka EU. Danska ima stopu štednje od 7,5 odsto, dok je Finska na 4,4 odsto.
Najčešći razlog za štednju u Evropi je oprez. Istraživanja pokazuju da gotovo dvije trećine Evropljana štedi iz predostrožnosti – za slučaj gubitka posla, bolesti, većih troškova ili drugih nepredviđenih okolnosti. Drugi dominantan motiv je penzija. Za oko polovinu Evropljana, štednja za starost jedan je od glavnih razloga za odvajanje novca.
Ekonomisti Charles Yuji Horioka i Luigi Ventura u radu objavljenom prošle godine za NBER ukazuju da izdašnost socijalnih sistema utiče na razloge zbog kojih ljudi štede. U zemljama sa snažnim javnim penzijskim sistemom građani manje štede za penziju, dok se u državama sa jačim javnim zdravstvom manje štedi za nepredviđene medicinske i druge hitne troškove.
Njihov zaključak je važan: činjenica da su penzija i oprez dominantni motivi štednje u Evropi sugeriše da mnogi građani ne smatraju socijalne mreže potpuno dovoljnim osloncem.
Haliassos upozorava da je poređenje stopa štednje među državama komplikovano. Teško je precizno mjeriti i raspoloživi prihod i potrošnju domaćinstava. Prihodi se često pogrešno prijavljuju ili se ne prijavljuju u potpunosti, dijelom zbog straha od poreskih vlasti ili brige o povjerljivosti podataka. S druge strane, potrošnja se teško mjeri anketama, jer se ljudi ne sećaju uvijek precizno koliko su i na šta trošili.
Zato razlike među zemljama ne treba tumačiti samo kao pitanje finansijske discipline. Na njih utiču starosna struktura stanovništva, tržište rada, zanimanja, nivo javnih usluga, cijene, inflacija i način na koji domaćinstva reaguju na krize.
Pandemija je dobar primjer. Prosječna stopa štednje u EU naglo je skočila 2020. godine na 12,4 odsto, jer su zatvaranja, ograničenja putovanja i manja mogućnost potrošnje ostavili domaćinstvima više novca nego obično.
Evropska mapa štednje pokazuje da bogatstvo nije jedini odgovor. Zemlje sa visokim prihodima ne moraju uvijek imati najveće stope štednje, niti zemlje sa nižim prihodima nužno štede malo.
Visoka stopa štednje može značiti finansijsku stabilnost, ali i strah od budućnosti. Negativna stopa, kao u Grčkoj, najčešće je signal da domaćinstva žive pod ozbiljnim finansijskim opterećenjem.
Zato štednja nije samo ekonomska statistika. Ona je i pokazatelj povjerenja građana u sopstvene prihode, državu, penzioni sistem, zdravstvo i budućnost.
Komentari