Bogojevićevo saopštenje objavljujemo integralno.
Povodom saopštenja Gradskog pozorišta Podgorica pod naslovom „Za nasilje nema mjesta u pozorištu“, objavljenog juče, smatram svojom obavezom da javnost upoznam sa jednim drugim slučajem nasilja u istoj toj instituciji – slučajem u kojem je Gradsko pozorište postupilo upravo suprotno principima koje javno proklamuje.
Naime, kao glumac, pripremao sam predstavu „Sabrana djela Vilijama Šekspira (skraćeno)“, čiji je koproducent Gradsko pozorište Podgorica. Dana 6. aprila 2026. godine, tokom probe na sceni, fizički i verbalno me je napao glumac zaposlen u Gradskom pozorištu, u prisustvu svjedoka.
Nakon napada, od direktorice Gradskog pozorišta, Sandre Vujović, i od reditelja predstave zatražio sam samo jedno: da napadač bude uklonjen iz predstave kako bih do kraja rada imao bezbjedno i prijatno radno okruženje. Tom prilikom je prihvaćen moj zahtjev i neformalno mi je sugerisano da napad ne prijavljujem policiji. Uprkos tome, napad sam prijavio nadležnim institucijama.
Reakcija Pozorišta nije bila zaštita napadnutog. Dana 8. aprila 2026. saopšteno mi je da sam ja isključen iz projekta – uz obrazloženje da sam „ugrozio reputaciju i ugled Pozorišta“. Kada sam ukazao da se time stavlja znak jednakosti između žrtve i napadača, rečeno mi je da Pozorište „neće da izigrava policajce i sudije“ i da mora da uradi „najbezbolniju stvar“. Međutim, izjave svjedoka, skoro dva mjeseca nakon incidenta, nisu uzete. I napadač je uklonjen iz tog projekta, ali je ubrzo zatim počeo da radi na novoj predstavi.
Kontrast sa jučerašnjim saopštenjem je upadljiv. Kada je nasilje pogodilo saradnika na sopstvenoj sceni, tokom rada i pred svjedocima, Pozorište preko svoje zastupnice – direktorice uklonilo je žrtvu i pozvalo se na „najbezbolniju stvar“. Kada je, prema jučerašnjem saopštenju, verbalni incident van Pozorišta i van radnog vremena pogodio direktoricu lično, ista institucija javno osuđuje nasilje i obraća se nadležnim organima, što je svakako u redu. No, princip „za nasilje nema mjesta u pozorištu“ ne može da važi samo kada nasilje pogodi vrh institucije, već, ako je ta težnja iskrena i jednaka za sve, mora da važi i za napad koji se dogodio na sceni Gradskog pozorišta.
Ja sam, kao spoljni saradnik sa ugovorom o djelu, mogao iz projekta biti uklonjen samo iz opravdanog i utvrđenog razloga. Pozorište takav razlog nema, pa se postavlja pitanje: na osnovu čega je donijeta odluka da se sa mnom raskine ugovor?
Na kraju, pozivam Gradsko pozorište Podgorica da poštuje princip da za nasilje nema mjesta u pozorištu, te da u skladu sa tim sprovede obavezne mjere bez daljih odlaganja u vezi događaja na koji sam naprijed ukazao, te da preispita svoje postupanje u vezi ove stvari. Ujedno pozivam nadležne organe da slučaj koji sam prijavio sprovedu do kraja.
Tražim samo ono na šta i samo Pozorište jučerašnjim saopštenjem poziva – da se nasilje ne toleriše. Ali nikome.
Ako nema pravde, nema ni pozorišta koje zaslužuje povjerenje publike.
Komentari