Njegov komentar prenosimo integralno:
U vremenu kada međunarodni poredak već godinama pokazuje znakove duboke krize, poslednji događaji na svetskoj sceni otvaraju ozbiljno pitanje: da li svet ponovo ulazi u eru geopolitike sile, u kojoj vojna intervencija postaje sredstvo političkog uticaja, kontrole resursa i oblikovanja čitavih regiona, navodi u autorskom tekstu
Početkom 2026. godine Sjedinjene Američke Države izvele su vojnu operaciju u Venecueli u kojoj je uhapšen predsednik Nicolás Maduro. Operacija je uključivala bombardovanje vojnih ciljeva i delovanje specijalnih snaga u Karakasu. Ovaj potez izazvao je brojne reakcije u međunarodnoj zajednici i otvorio pitanje suvereniteta država i legitimnosti unilateralnih intervencija u savremenom međunarodnom sistemu.
Samo nekoliko nedelja kasnije svet je svedočio novoj eskalaciji – vojnom sukobu između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana. Napadi su izazvali ozbiljnu geopolitičku i energetsku krizu, jer se upravo u tom regionu nalazi jedan od ključnih energetskih prolaza na svetu – Hormuški moreuz. Kroz ovaj uski pomorski koridor prolazi značajan deo svetske trgovine naftom i gasom, zbog čega svaki sukob u toj oblasti ima potencijalne globalne posledice.
Izjave američkog predsednika dodatno su podigle tenzije. Upozorenja o snažnom vojnom odgovoru u slučaju pokušaja blokade moreuza jasno pokazuju koliko je pitanje energetskih resursa postalo centralno u savremenoj geopolitici.
Istovremeno, iz Vašingtona stižu poruke o velikim količinama nafte iz Venecuele, dok se u političkim krugovima sve češće pominje i mogućnost dodatnog pritiska na Kubu. Kada se tome dodaju ranije ideje o kupovini Grenlanda, sporovi sa evropskim saveznicima oko NATO-a, kao i sve oštrija retorika u međunarodnim odnosima, postaje očigledno da međunarodni sistem ulazi u period ozbiljnih geopolitičkih potresa.
Posebnu dimenziju globalnoj nestabilnosti daje i rat u Ukrajini. Zapadne države opravdavaju intenzivno naoružavanje Ukrajine potrebom da se zemlja odbrani od ruske vojne intervencije. Međutim, takva militarizacija Ukrajine objektivno produžava trajanje rata i povećava broj žrtava, dok političko rešenje ostaje u drugom planu. Po mom mišljenju, Rusija ima pravo da štiti interese ruskog naroda u Ukrajini i bezbednosne interese sopstvene države, kao i ciljeve koje je postavila u okviru svoje vojne intervencije, u skladu sa sopstvenim pravnim sistemom i tumačenjem međunarodnog prava.
Za region Balkana, ovakvi događaji imaju i snažan istorijski odjek. Posebno se pamti 1999. godina i bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO-a. Ta vojna intervencija sprovedena je bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što predstavlja ozbiljno kršenje međunarodnog prava i presedan u međunarodnim odnosima.
Istovremeno, čitavi ratovi tokom devedesetih godina na prostoru Jugoslavije u velikoj meri bili su unutrašnje pitanje same države. Međutim, u te procese su se snažno umešale velike sile koje su kroz političku, vojnu i diplomatsku podršku pojedinim stranama uticale na tok događaja i dodatno doprinele razbijanju jugoslovenske države.
Slični obrasci mogli su se videti i u drugim delovima sveta. Intervencija u Iraku 2003. godine, vojna operacija u Libiji 2011. godine, kao i brojni sukobi na Bliskom istoku pokazali su kako regionalni ratovi često nastaju u kontekstu šire geopolitičke borbe za uticaj i kontrolu strateških resursa.
Danas se čini da svet ponovo klizi ka logici blokova, sfera uticaja i kontrole energetskih tokova. Takav razvoj događaja nosi ozbiljne rizike za međunarodnu stabilnost i vraća međunarodne odnose na teren gde dominira politika sile umesto prava.
Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li međunarodna zajednica može pronaći put ka diplomatiji, ravnoteži i poštovanju međunarodnog prava, ili će savremena geopolitika ponovo otvoriti vrata dugotrajnom periodu globalnih sukoba.
Ako istorija išta uči, onda je to da ratovi koje pokreću velike sile retko ostaju ograničeni samo na jednu regiju.
A cenu gotovo uvek plaćaju obični ljudi.
