Foto: Gradski.me
Da li je status beskućnika u Crnoj Gori zakonom jasno definisan, koja su njihova prava, i da li su institucije sistema dovoljno dobro uvezane, u cilju ostvarenja osnovnih ljudskih prava, posebno onih koji nemaju krov nad glavom? Tragom ovih pitanja došli smo do onog primarnog i ključnog : Zašto u Crnoj Gori ne postoji ni jedno nacionalno prihvatilište za beskućnike?
Odgovor Ministarstva: Veoma je teško voditi evidenciju o ovakvim slučajevima zbog toga što se postojeći podaci nalaze u različitim institucijama počev od Ministarstva Unutrašnjih poslova, pravosudnih organa do zdravstvenih ustanova socijalne zaštite
Država kaže da je teško voditi evidenciju, a postavlja se pitanje kako je to moguće jer bi svaki državni resor morao biti uvezan kako bi se rješavali ovakvi i slični problemi, a status beskućnika, za državu koju stremi ka EU, mora biti prioritetan. Ipak, beskućnici su još nevidljivi za sistem.
Zamjenica zaštitnika ljudskih prava i sloboda, Snežana Mijušković, za Gradsku RTV kaže da ne postoji saradnja između sektora.
„U principu kada govorite o bilo kojoj pojavi kod nas onda dođete do toga da ne postoji međusektorska saradnja. Mi se počnemo zaklanjati iza određenih zakonskih rješenja, iza strateških dokumenata, i to je najčešće prebacivanje loptice sa jednog organa na drugi. Stvari su vrlo jednostavne, ako ćemo pravo, nema nas ne znam koliko i nema beskućnika ne znam koliko, država u svakom trenutku mora da zna ko se na teritoriji ove njene države nalazi“, smatra Mijušković.
Dok država ne zna šta se u njenom dvorištu dešava i priča o evropskom standardu, realnost je drugačija.
„Mogu da ostanem na ulici, kao što sam u oktobru bila u ulazu zgrade. Izbacio me stanodavac nisam imala da platim stan. Teško jeste, teško preživljavam danas, nemam da jedem, frižider je prazan“, kaže beskućnica Milena Vlahović.
Glavni grad je od maja 2017. do maja 2019. imao pilot projekat pod nazivom: Servis – Smještaj beskućnika. Smještajni kapaciteti su bili od 12 do 15 osoba, a projekat je koštao oko 100. 000 eura, što je zanemarljiva suma u odnosu na budžet Glavnog grada.
Milena Dujović Đogo iz Sekretarijata za socijalno staranje ističe da je to bio zajednički projekat u kojem su, pored Glavnog grada, koji je u finansijskom smislu snosio najveći dio posla, učestvovale i druge institucije. Projekat nije bilo moguće održati zbog nedovoljnog broja korisnika, kaže Dujović Đogo
Pored nedostatka registratora sa tačnim brojem beskućnika, ne postoji ni nacionalno prihvatilište. Nevladina organizacija Juventas jedina ima licencu za smještaj beskućnika, ali još ne mogu da počnu sa radom.
„Problem je taj što Ministarstvo nije dalo cjenovnik, iako je izdalo licencu. Zvanično, po rješenju nismo pružili ni jednu ovakvu uslugu, a koncipirana je tako da nama Centar za socijalni rad rešenjem pošalje korisnika, koji je u potrebi za ovakvom vrstom licencirane usluge, a koju ne može da dobije u sistemu jer je nema“, objašnjava Marija Mijović, socijalna radnica.
Gradska kuhinja pruža servis: besplatni dnevni obrok koji se služi svakog dana od 12 do 14 sati. Hrana se, kako kažu sagovornici, nabavlja preko Ketering kuhinje SSŠ Sergije Stanić, dok Narodna kuhinja Mitropolije Crnogorsko- primorske vrši i dostavu hrane za sve one koji nisu u mogućnosti da dođu na obrok.
„Mi imamo 1494 kartona porodica koje su nam se do sad obratile. Ima beskućnika oni su veoma skromni nisu navalentni, svi su iz različitih razloga došli do toga da su beskućnici. Imate da je to lični izbor, nezbor s porodicom, razni poroci u koje su ušli i koji su ih doveli do toga“, navodi Miško Radonjić iz Crnogorske Mitropolije.
Podsjetimo, ne zna se tačan broj beskućnika u Crnoj Gori, prihvatilišta nema a Svratište zvanično nije u funkciji. Međuinstitucionalna saradnja je zakazala, a pored toga je potrebna snažna volja države da Milena i slični njoj ostvare minimum svojih ljudskih prava i dobiju još jednu šansu za pristojan život.
