Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Piše: Svetlana Slapšak

Ređaju se, jedna za drugom, tridesetogodišnjice nezavisnosti, početka rata, prvih žrtava, pokolja, otvaranja logora, opsedanja gradova: cela decenija biće obeležena tridesetogodišnjicama tačaka jugoslovenskog raspada i ratova. Tridesetogodišnjice su neuporedivo značajnije of desetogodišnjica i dvadesetogodišnjica, a i pitanje je da li će četrdesetogodišnjice još nekoga zanimati. Razrediće se učesnici, možda će i okolnosti biti sasvim drugačije. Moglo bi se reći da je tridesetogodišnjica važna stepenica sećanja, ona u kojoj su pamćenje živih i rekonstrukcija novih živih zadnji put zajedno. Druga Jugoslavija živela je četrdeset i pet godina. Njene naslednice žive trideset, dve trećine toga vremena. Oni koji se živeli u Jugoslaviji biće za petnaest godina prava retkost. Šta bi dakle mogao biti bilans tridesetogodišnjica, računajući od 1990?

Trideset godina od početka drugog svetskog rata, 1971, Jugoslavija je prošla kroz ključnu fazu pobune protiv sistema (1968), konsolidovanja sistema pomoću unutarnje represije i istovremeno uvođenja potrošačkog društva i izvoženja radnika kao sredstva rešavanja socijalne krize. Bio je to početak shizofrene decenije pojačavanja idolatrije Tita i opuštanja svih drugih obruča, sem oko intelektualnog i kulturnog stvaralaštva. Tragovi rata nestali su već u prvih deset godina posle rata, obnova zemlje i društva bila je zadivljujuća. Četrdeset godina od kraja drugog svetskog rata, 1985, isprobane su potrošačke krize (nestašice, inflacija), ali je pritisak na kulturu bio manji, disidencija vidljiva i glasna, društvo funkcionišuće i otvoreno svetu, i u opštem bogatstvu misli pojavila se i priča o naciji, koja je uspešno progutala drveni partijski jezik. Sloboda izražavanja, ljudska prava i višepartijski sistem bili su javno raspravljane teme, mnogi su bili uvereni u superiornost takve mislenosti u poređenju sa nacionalnim buncanjem. U završnoj, četrdeset i petoj godini Jugoslavije, dinar je povratio vrednost zahvaljujući reformi, pojavile su se partije, bili su pravi izbori, sastavljali su se parlamenti i postavljala nova ekonomija.

Ne ulazim u republičko razdvajanje i ono što smatramo uzrocima za raspad i rat: zanima me samo okvirni pomak (ili uzmak) koji je obeležio narednih trideset godina. Nove države platile su ogromnim žrtvama nezavisnost – Slovenija, Crna Gora i Makedonija neuporedivo manje nego ostale. Tragovi rata još uvek su posvuda, u Hrvatskoj očuvani za opredeljeno sećanje, u BiH svedočanstvo nebrige za sećanje, drugde je uglavnom reč o spomeničkim politikama. Višepartijska parlamentarna demokratija smanjila je ljudska prava, posebno ženama, otvorila široko vrata rasizmu i ksenofobiji, sem opštevladajućeg nacionalizma. Velika industrija je posvuda propala, na celom području nema nijedne koja bi bila ravna predratnoj. Na račun puteva propale su železnice i nacionalni vazdušni saobraćaj radikalno je smanjen. U jednim državama je ratno profiterstvo opredelilo oblike kapitalizma, u drugima su to uradili već viđeni pljačkaški oblici postsocijalističkog sveta. Celo područje danas socijalno najupadljivije određuje siromaštvo – u Sloveniji skoro petina stanovništva živi ispod praga siromaštva. Socijalna i zdravstvena zaštita posvuda su u rasulu, nezaposlenost, prekarnost i ropski odnosi takođe su posvuda, ovo poslednje prevladava u položaju „gostujućih“ radnika. Akademska sredina guši se u obilju sumnjivih privatnih ustanova, najveći potencijal nauke je u ogromnoj dijaspori. Pa ipak, glavna međudržavna komunikacija postala je kultura: čudo sarađivanja delom zavisi od evropskih mogućnosti, ali stvara se lokalno. Vreme, u poređenju sa drugom Jugoslavijom i opštim društvenim progresom, protiče u ovih trideset godina neuporedivo sporije i slabije, retrogradno i konzervativno.

Ostavljam po strani važno pitanje javnog govora, medija, spuštanja i nestajanja osnovnih kriterijuma, merila, uljudnosti, uticaja društvenih medija, opšte smušenosti i nedostatka koje školstvo pokazuje, istorijskog revizionizma, odsustva navike razmišljanja i kritike, i emocije koja sve to drži u gvozdenim okvirima – straha. Jedna druga emocija se razvila, jer emocije su neraskidivo povezane sa kulturom, kao logičan izlaz iz sumarno opisanog stanja – nostalgija.

Nostalgiju duboko prezirem, jer iskrivljava sećanje, koje inače teško sastavljamo i razumemo. Nostalgija ogromne rupe zaborava pokušava da prikrije besmislenim ukrasima. Obično joj se pripisuje pasivnost sa melanholijom: naprotiv, mora joj se u ovom slučaju pripisati pozitivna uloga u oblikovanju koliko-toliko kritičkog odnosa i političkog stava koji ima dobre socijalne argumente. Tokom trideset godina trajanja, kome ni ulazak u EU, ni guranje pred njom nije mnogo pomoglo u poboljšanju života ljudi, nostalgija je stekla nešto moći da bar izazove neko početno buđenje građanina.

Trdidesetogodišnjice su, po svom neuspehu u izgradnji sećanja, sporosti, haotičnosti i stalne pretnje nečim, najčešće ratom, nešto najžalosnije među godišnjicama ovog područja, i pri tome ih sada sledi mnogo. Mogu se preživeti – za razliku od preživljavanja ljudi – samo ozbiljnim radom na ustanovljavanju i kritičkom oblikovanju sećanja, pri čemu se računa na uobičajeni dobrovoljni rad nauke i kulture, onoliko jači koliko je više prezren, odgurnut, izmučen i ogladneo.

Izvor: pescanik.net

PRATITE NAS

Lokalni javni emiter Radio televizija Podgorica d.o.o. | Adresa: 19. decembra br. 13, 81000 Podgorica | PIB: 03328139 | Odgovorno lice: Rade Vojvodić, v.d. izvršnog direktora
REDAKCIJA PORTALA: portal@gradski.me | REDAKCIJA RADIJA: radio@gradski.me

Dokumenta