Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
tviter

Piše: Nikola Samardžić

Načelo kojim se tolerisalo članstvo Ruske Federacije u Savetu Evrope glasilo je da je integracija bolja od izolacije, saradnja od sukoba. U političkom smislu, Savet Evrope, najstarija evropska zajednička institucija, posvećena zaštiti i promovisanju ljudskih prava, demokratije i vladavine prava, postavljen je na osnovama kompromisa tamo gde su, upravo u skladu s načelima Saveta Evrope, kompromisi nemogući i besmisleni.

Slično Savetu Evrope, obesmišljene su Ujedinjene nacije, budući da su se Rusija i Kina izuzele iz globalnog poretka koji im je omogućio dinamičan ekonomski rast u toku poslednje dve decenije. SAD su štaviše nedavno bile dužne da izdaju vizu ministru spoljnih poslova Ruske Federacije, jednome od najodgovornijih za najmasovnije i za svetski mir najopasnije kršenje ratnog i humanitarnog prava u XXI veku, dok ima osnova i da je upleten u zločine terorizma, međunarodne korupcije, ubistva i kampanje govora mržnje. Drugim rečima, slabost Zapada nije u snazi onih koji gaze po zapadnim vrednostima, te vrednosti ne poštuju i ne primenjuju zapadni zvaničnici, koji su dužni da ih primenjuju.

U proteklih deset godina, spoljna i bezbednosna politika EU bila je neuspešna na dve od tri tačke ruskog strateškog pritiska, u Ukrajini i bivšoj Jugoslaviji. Baltičke republike opredelile su se za beskompromisan odgovor Putinu, ujedno snažeći NATO i partnerstvo sa SAD. Jugoslovenska paradigma pomogla je Putinu da Rusiji postavi nove smernice koje su podrazumevale obnovu sovjetske i carističke imperije, kako je Srbija u jugoslovenskoj federaciji čuvala komunizam staljinističke redakcije i radikalski model primitivnog društva čija su uporišta tranzicioni moguli, tajna policija i Svetosavlje.

U uspostavljenoj uzajamnosti, svi koji su imali stvarnu vlast od, za Putina takođe ključne 2000, u Putinovom usponu, i karakteru njegove vlasti videli su novi oslonac revizije jugoslovenske dezintegracije. Njena ishodišta, uzajamna priznanja i ulazak u EU i NATO, trebalo je odlagati, smisao svakog dogovora i brisanja granica relativizovati, u očekivanju da će se Rusija ponovo uspraviti. Čekala se neka nova 1944. Srbija je bez obzira na pad Miloševića ostala poslednja članica Varšavskog pakta u koji Jugoslavija sasvim slučajno nije ušla, sticajem okolnosti a ne bilo čijom vizijom.

Bivšu Jugoslaviju dodatno je, zapravo snažnije od malignog ruskog i kineskog uticaja, zaljuljala politička stranputica zapadnog sveta koja je nastupila povlačenjem EU pred agresijom Rusije u Ukrajini 2014, mandatom Donalda Trampa i Bregzitom. Aleksandar Vučić, Edi Rama, Milorad Dodik, Ričard Grenel i Gabrijel Eskobar istupili su s planom Otvorenog Balkana koji je, između redova, podrazumevao povlačenje novih granica na Kosovu, u BiH, verovatno i u Crnoj Gori gde je 2020. formirana kvislinška većina, saglasna s njihovim namerama.

Promene granica ne moraju biti zloćudan model rešavanja sporova ukoliko podrazumevaju pristanak svih zainteresovanih strana. Otvoreni Balkan je alternativa evropskoj integraciji, a ne iskorak u tom smislu, a Sporazum o slobodnoj trgovini na Balkanu (CEFTA) gotovo da je zaboravljen. Prvi put nakon dugo vremena istupivši sa stavom da je nezavisnost Crne Gore bila propust Srbije, dok se u Crnoj Gori ponovo formira njemu bliska većina, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je potvrdio u Skupštini Srbije da je imao nameru da nudi promene granica.

Paket promena, koji je verovatno uključio ukidanje nezavisnosti Crne Gore, s teritorijalnim ustupcima Albaniji, čemu bi upravo poslužio Abazović, trebalo je da bude Trampov poklon Putinu. Opredeljenje tri ambasadorke u Podgorici, SAD, Britanije i EU, da deluju u skladu s Putinovim interesima, nastalo je iz političkih dogovora Trampa i Putina, i mreža agenture i korupcije kojima je Rusija manupulisala i zapadnim centralama i zapadnim periferijama, ali Crna Gora realno nema snage da to pitanje otvori.

Crna Gora je vezana i porodičnim koalicijama za propalu politiku Srbije koja i dalje čeka da se Rusija ponovo uspravi, mada je od toga izglednije da ukrajinska vojska uđe u Moskvu. Ali se Srbijom, i okolinom, vlada i iluzijom, ne samo medijskim, ekonomskim i parapolitičkim terorom. U Crnu Goru su, ličnim vezama, ušli Pink i Prva, Vučelić i Večernje novosti, bataljon pravih sveštenika i lažnih profesora, svaka se protuva uvukla u sistem i gotovo trajno smestila.

Da li su Crnogorci nacija koja većinom to ne želi da bude, unutrašnje je i intimno pitanje budućnosti nezavisne države, ali je stvar opšte odgovornosti, za celinu bivše Jugoslavije, da se zahtev za prevremenim izborima postavi u jasnu EU agendu, u koju spada i budućnost Ukrajine. Drugim rečima, da se EU mora braniti na svakoj tački, na svakom preseku negiranja njenih vrednosti i normi. Tek će Putinovim krajem da bude okončan ne samo Drugi hladni rat, nego i Drugi svetski rat.

PRATITE NAS

                        Lokalni javni emiter Radio televizija Podgorica d.o.o. | Adresa: 19. decembra br. 13, 81000 Podgorica | Mail: office@gradski.me | PIB: 03328139                             Odgovorno lice: Rade Vojvodić, v.d. izvršnog direktora
REDAKCIJA PORTALA: portal@gradski.me | REDAKCIJA RADIJA: radio@gradski.me

Dokumenta