Sećanje na Mišu Vasića: Čovek koji nikad nije slagao

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Piše Bojan Tončić

Neumoljiva faktografija, obogaćeno knjigovodstvo nestanaka vrednih i dragih ljudi: u Beogradu je 25. septembra umro Miloš Miša Vasić, novinar, kako u tuzi konstatuje Nezavisno udruženje novinara Srbije, “jedan od najboljih u našem poslu otkad se na ovim prostorima zavrtela rotacija”. 

Svojim analizama i komentarima obeležio je najteže vreme za istinu u Srbiji; istinom se suprotstavio režimskoj ratnoj propagandi srbijanskog političko-vojnog vrha; izveštavao je iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, oni koji su želeli da znaju šta se uistinu dešava u susedstvu čitali su njegove tekstove u Vremenu. Svi koje je dotakla bezobzirna propaganda, znaju šta znači kad čovek, napadnut iz svih najmoćnijih propagandnih oruđa, traži dokaz da je normalan. I nalazi ga u napisima čoveka koji nikad nije slagao

Tako je pisao Miloš Vasić, zato mu se verovalo kad je izveštavao o Borovu Selu, Vukovaru, o ubistvu Josipa Reihla Kira, o opsadi Sarajeva u kojem je boravio sa ekipama izveštača stranih medija. Iz njegovih izveštaja saznavalo se o monstruoznosti aktera, zapovednika i ljudi sa prvih linija. Istinom je branio krhotine normalnosti i ljudskosti, preživelih nakon bezobzirne anticivilizacijske devastacije svih civilizacijskih normi – želeo je i uspevao samo da piše istinu, da je prosledi kao na tanjiru, da je čitateljstvo primi ili odbaci. Sa umišljajem, ili bez njega, svejedno, bio je personifikacija Druge Srbije, one koja se, kazaće Radomir Konstantinović, “ne miri sa zločinom”. 

Zbog toga je bio na meti ratnohuškačke propagande, režimskih eksponenata, samozvanih patriota, ekstremista. Bio je u časnom društvu “izdajnika” i “antisrba”, ali, niko ga nije utemeljeno demantovao, niko nije dobio sudski spor protiv njega. 

Štaviše, on je dobio spor u kojem je doneta presuda koja je trebalo da postane istorijska. Apelacioni sud u Beogradu je avgusta 2008. godine oslobodio krivice Vasića u sporu koji je advokatica Biljana Kajganić vodila protiv njega “zbog povrede časti i ugleda i nanošenja duševnog bola”. Ona je Vasića tužila zbog toga što je u Vremenu od 9. septembra 2004. godine objavio transkripte njenih telefonskih razgovora sa klijentom Dejanom Milenkovićem Bagzijem koji je bio u bekstvu zbog optužbe da je učestvovao u atentatu na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Apelacioni sud je presudio (uz prepoznatljivu dikciju iz žalbe koju je pisao Vasićev kum, advokat Srđa Popović): “Legitimni interes javnosti je da bude informisana o činjenicama i događajima koji su u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodio protiv učinilaca krivičnog dela ubistva visokog državnog funkcionera – premijera, preovlađuje nad interesom časti i ugleda lica koje se pojavljuje kao branilac okrivljenog u tom postupku, a objavljene informacije nisu usmerene na njegovu ličnost, ili profesionalnu delatnost, već na događaje koji bi mogli imati uticaja na tok krivičnog postupka, što je saglasno odredbi člana 10, stav 2. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.”

Miloš Vasić bio je izveštač i komentator, analitičar, uvek sa stavom, često oštar; retko je ali upečatljivo izricao osude. 

“Ostavio nam je i nepogrešivi podsetnik na ubistvo premijera Đinđića, tekstovima u Vremenu i knjigom Atentat na Zorana. Darovao nam je, za predah od tačnih loših vesti, svežanj crtica u rubrici Vreme uživanja. Stilske bravure i mudrosti o glasanju, revanšizmu, pismenosti, moći, muzici, mahmurluku, Indeksima. I kolumne pod zajedničkim naslovom Moj muški život”, piše u saopštenju NUNS. 

Vasićeve analize donosile su uvek novi, drugačiji pristup ključnim događajima iz vojne, policijsko-bezbednosne oblasti, poverenje čitalaca otvorilo mu je prostor za inaugurisanje specifičnog žanra koji bismo mogli nazvati “članak bez sagovornika”. Jer, u takvim se tekstovima jasno prepoznavala granica između Mišinih komentara i stavova dobro obaveštenih čitalaca. Ni najbliži prijatelji nisu znali ko su njegovi izvori, znao je da nestane na dan-dva, a potom se pojavi sa širokim osmehom koji je otkrivao zadovoljstvo zbog dobro obavljenog posla. O kojem takođe nije pričao. Pohvale je primao tako što bi ih “prečuo”, ili iskoristio za razgovor o temi koju obrađuje u hvaljenom napisu. 

Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije bio je u vreme za koje se u Srbiji dugo godina, do uspostavljanja sadašnje autokratije, govorilo da je “najteže za novinarstvo” – od 1997. do 1999. godine. Kada je režim Slobodana Miloševića ubio Slavka Ćuruviju. Kada je, oktobra 1998. donet Zakon o informisanju, koji je poslužio za pokušaj uništavanja nerežimskih medija. Kada je današnji predsednik Aleksandar Vučić zatvarao novine i mahao tom paragrafskom batinom. 

“Naša je javnost žrtva medijskih manipulacija, objavljenih vesti i poluistina, a zbog toga što želimo da naše ministarstvo bude mesto gde novinari mogu da dobiju istinu, objektivnu i tačnu informaciju, činjenice o događaju, posebno na Kosovu i zemlji uopšte, stižu osude iz pojedinih stranih zemalja, što je ništa drugo nego licemerje”, izgovorio je ministar informisanja Srbije, dan nakon donošenja Zakona o informisanju (22. oktobra 1998,). Da, Aleksandar Vučić, današnji predsednik Srbije. 

Miloš Vasić mislio je i pisao drugačije: “Držim da je pribegavanje ovom zakonu, pribegavanje sredstvu nečasnom i podlom, nedostojnom časnog, hrabrog, poštenog i istinoljubivog ljudskog bića. To je napad na protivnika čije su ruke vezane i koji leži na tlu.“ Onaj ko tuži medije ili novinare po tom zakonu, pisao je Vasić, okaljaće svoj obraz “prekim i nasilničkim protivustavnim postupkom, od koga će koristi imati samo vladajuća staljinističko-fašistička koalicija”. Šest meseci kasnije ispostaviće se da plenidba opreme i imovine nije dovoljna – u Beogradu je ubijen novinar, vlasnik Dnevnog telegrafa Evropljanina Slavko Ćuruvija. 

Vasić je živeo i u Zagrebu, radio je na Televiziji, imao poznanike i prijatelje. O tom periodu svog života govorio je uvek s pažnjom, kao da razgovorom na tu temu baš i ne bi da uznemiri uspomene. Šetati s Mišom po Zagrebu i slušati njegove anegdote bio je istinski doživljaj usmene literature

Uopšte, živeo je romaneskni život, bio pozornik i saobraćajac na beogradskim ulicama, sekretar Ateljea 212 u vreme Mire Trailović, čuvene susedne Srpske kafane, drame “Elektra” Danila Kiša … Mnogo toga, pre svega vlastiti priručnik za urbano preživljavanje, zabeležio je u kolumnama pisanim za T portal „Moj muški život“. 

Poznavati Mišu, družiti se s njim, bio je poklon; bio je duhovit, nenametljiva sveznalica, erudita od stila i učtivosti, čovek spreman da sasluša. Obarao je teoriju po kojoj vam baš i ne bi prijalo da upoznate čoveka koga poštujete na daljinu. 

Svako ima svoj omiljeni Mišin tekst, onaj o Indeksima (izbor autora ovog napisa), iz januara 1995. godine, dok je Beograd počinjao da sastavlja nikad završeni spisak svojih moralnih posrnuća i dugova, završio je ovim pasusom: “Posle smo otišli u kafanu koju drži jedan dobar čovek i ostali do pet izjutra, pričajući o rokenrolu i muzičarima, deci i Jugoslaviji (onoj truloj; ‘imalo, pa trulelo…’). Na kraju, dok je svitala bistra londonska zora, veterani rokenrola – Pjevač, Boda i Fadil – rekli su: da, svirali bismo u Beogradu – kad bismo mogli. Nije da nismo pili te noći (preplivati ne bismo mogli to što smo popili…), ali – kad čovek zrelo razmisli – zašto ne? Zašto Indeksi ne bi svirali u Beogradu? Ne bi im bilo prvi put… “

Izvor: lupiga.com

Naslovna fotografija: Vreme

Posljednje:

VEZANE VIJESTI

POSLJEDNJE:

VEZANE VIJESTI:

Dokumenta