Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Esad Krcić

Piše: Esad Krcić

U Crnu Goru sam dolazio svake godine, tokom školskiih raspusta, odnosno, godišnjih odmora. Zemun je moje rodno mesto, Beograd zavičaj, ali Crna Gora je zemlja mojih predaka, moja otadžbina i zemlja za koju sam pre četvrt veka, vezao svoju i sudbinu svoje porodice.

Iako je administrativno samo jedna od beogradskih opština, Zemun nikada nije prestao da bude grad za sebe, što je jasno svakome ko je jednom iz Beograda prešao Savu i makar na kratko prošao kroz Glavnu, prošetao Gardošem ili u “Šaranu”, sa nekim podelio litar belog uz fiš-paprikaš.

Nažalost, na periferiji tog gradića od 200.000 stanovnika, devedesetih se zapatio gnoj, u široj populaciji poznat pod imenom – Šešelj i zaposeo staru sremsku varoš, austrougarske arhitekture i šarma, u kojoj su do Drugog svetskog rata, u miru živeli sremački Srbi i Nemci, takozvani, folksdojčeri.

Šešelj je, čak i centralu svoje fašističke organizacije smestio u centru Zemuna.
U zgradu starog Magistrata koja je sagradjena 1832. i zakonom je zaštićena kao spomenik kulture.

Metastaze zla ‘90-ih, širile su se i prodirale u sve pore društva.

A, borio sam se. Nije da nisam.

I protiv Miloševića i protiv Šešelja i svih ostalih Arkana, Radomana Božovića…
Protiv salonskih nacionalista, zadriglih fašista, beskrupuloznih karijerista, raspojasanih kriminalaca…

Borio sam se kako sam jedino znao.

Nepristajanjem na tu miloševićevsko-šešeljevsku vlast. Gradjanskim buntom, izlaskom na ulicu, koji sam doživljavao kao moralnu obavezu.
Kao nedvosmislenu ličnu deklaraciju o slobodi. Sve su mogli da zarobe, ali ne i duh gradjana koji je tada još uvek postojao.

Bio sam na Terazijama za vreme studentskih demonstracija. Stajali smo danima i prkosili Miloševićevoj vladajućoj bandi.

Danju i noću. Neprestano.

Odlazili smo kući na smenu, samo da se istuširamo, presvučemo… Niko nije ostajao da bi odspavao koji sat u krevetu. Terazije su zvale…

Bilo je još mnogo protesta, mitinga i nikada nisam izostao. Osim jednom i to ni danas ne mogu da prežalim i oprostim sebi.

Mislio sam da će 9. mart ‘91., koji je prethodio pomenutim studentskim demonstracijama, biti “samo još jedan” miting i dopustio sam da me usisaju porodične obaveze.

Sa periferije, gde se u kući jednog rodjaka malo ranije tog dana, okupio deo šire porodice, na Slaviju sam se vratio oko sedam sati uveče, kada je sve već bilo gotovo.

Sa suprugom, isprepadanom od tenkova koje je Milošević izveo na ulice i jednogodišnjom kćerkom u naručju, krenuo sam ka našem stanu u ulici Miloša Pocerca. Pustim ulicama na kojima su bili samo uniformisani policajci i tenkovi. Pešice, kilometar-dva od Slavije.

Jedan od Miloševićevih pandura mi je dovikivao – kud’ si ti krenuo sad sa bebom. Pogledao sam ga na trenutak, više reagujući na zvuk nego na sadržaj izrečenog. Nisam ni pomišljao da mu odgovorim. Bio sam preplavljen samo jednom mišlju. Samo jednim pitanjem.

Kako baš danas?

Kako je moguće da baš danas nisam otišao? Neprestano sam vrteo po glavi pitanje koje je impliciralo moju izdaju. Osećao sam stid.

Od svih koji su tada bili tamo gde im je mesto. Od Dragane Milojević Srdić – čuvene devojke u crnom, koja nije ustuknula pred oklopnim vozilom i vodenim topom, čak ni kada su se svi demonstranti povukli par desetina metara. Stajala je sama, sa prkosno uzdignuta tri prsta. Simbolom koji tada nije bio kompromitovan kao danas. Tri prsta nisu bili nacionalistički, već simbol otpora Miloševiću.

Osećao sam stid od Branivoja Milinovića, maloletnog dečaka koji je tog dana ubijen policijskim metkom. Taj metak nije bio neki, slučajno ispaljen projektil, već jedan od mnogih koji su iz policijskog kordona razvučenim celom širinom ulice Kneza Miloša, ispaljivani na demonstrante.

Nisam bio tu kada je bilo najteže, zvonilo mi je neprestano u glavi.

Ne zbog Demokratske stranke kojoj sam bio privržen od “Pisma o namerama”, dakle, pre održavanja osnivačke skupštine. Ne zbog Đinđića, Mićunovića, Vesne Pešić… Još manje zbog SPO-a Vuka Draškovića.

Nisam mogao da se otmem utisku da sam izdao sve one ljude koji su tog dana bili na ulici, popili pendrek po bubrezima, ili gumeni metak u rebra… suzavac, polivanje vodenim topovima… Bojevi metak!

To što se tog dana nije desila nikakva pobeda, celu stvar je činila još gorom. U slavlju nakon pobede bilo bi manje bitno.

Nisam bio tu kad je bilo najteže.
Kad je bilo najpotrebnije!

Nakon toga su tek usledili pomenuti studentski protesti na Terazijama i mnogi drugi, do protestnih šetnji ‘96. kada smo MESECIMA, SVAKOG DANA protestovali zbog Miloševićeve izborne kradje kojom je pokušao da izbegne predavanje vlasti u Beogradu i 40 drugih gradova.

Padala je kiša, stiskala je hladnoća, padao i sneg, gazili smo po ledu i svakog dana nas je bilo sve više i bili smo sve odlučniji da istrajemo.

Nije nas pokolebao ni Miloševićev, takozvani, kontramiting i armija njegovih zombija dovučenih iz unutrašnjosti. Ni njegovi panduri-kornjače, ni banda u civilnoj odeći, sa crnim vunenim kapicama, koja nas je vitlala bejzbol palicama po Terazijama. Tek nakon Miloševićevog pada 2000. smo saznali da su to bili SAJ-ovci u civilu (Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a).

Tukli smo se. Uglavnom smo dobijali batine. Gutali suzavac. Najteža je bila frustracija zbog osećaja nemoći.

Ipak i dalje smo uzvikivali omiljen poklič:
“Svi u napad! ‘Ajmo, ‘ajde!”

A, kada bi nas ostavili na miru, jednostavno smo nastavljali da stojimo na trgu, ili organizovano šetamo duvajući u pištaljke, okićeni zastavama država zapadne demokratije. Redovna je bila i “ničim izazvana” Ferarijeva zastava, kao i jedna džinovska Chupa Chups lizalica na naduvavanje.

Bio je to Beograd kojeg više nema i Beograd koji nije mogao ni da nasluti da će svega petnaestak godina kasnije postati najjače Putinovo uporište izvan ruske teritorije.

Okupljali smo se tako, iz dana u dan.
Više od tri meseca i na kraju pobedili.

Milošević je, nakon posete bivšeg španskog premijera Felipea Gonzalesa, tada u funkciji nekakvog izaslanika, konačno priznao rezultate izbora. Opozicija je na lokalu preuzela vlast i TO je bio početak Miloševićevog kraja koji se definitivno desio četiri godine kasnije.

Na proslavu pobede nisam otišao.
Bio sam zadovoljan jer sam na ulici bio kada je to bilo POTREBNO.

U četvrtak je novi protest “IMA NAS”.
Iako u nogama imam bezbroj “protestnih” sati, dana, noći, meseci… Neću propustiti ni ovu priliku. Biću ispred Skupštine. Ne zbog neke partije. Ne zbog nekog pojedinca.

Biću na protestu da bih odbranio svoju otadžbinu Crnu Goru i slobodnog gradjanina u sebi!

Neću da drugi biju moje bitke!

Neću da objašnjavam svojoj kćeri gde sam bio dok je ona, koja je sa svega pet-šest godina bila na svojim prvim protestima,
ogrnuta crnogorskom zastavom, ponovo bila tamo gde joj je mesto.

Neću da objašnjavam sopstvenoj savesti zašto sam izdao kad je bilo najteže!

PRATITE NAS

                        Lokalni javni emiter Radio televizija Podgorica d.o.o. | Adresa: 19. decembra br. 13, 81000 Podgorica | Mail: office@gradski.me | PIB: 03328139                             Odgovorno lice: Rade Vojvodić, v.d. izvršnog direktora
REDAKCIJA PORTALA: portal@gradski.me | REDAKCIJA RADIJA: radio@gradski.me

Dokumenta