Putuj, Evropo

Piše: Goran Popović

Premijer Abazović rekao je juče kako je njegova vlada za samo 50 dana napravila čudo. Što to čudo niko ne vidi, požalio se premijer, krivi su kvarni novinari koji samo pišu o problemima i pokreću neke neugodne teme, kao što su tzv. temeljni ugovor sa Crkvom Srbije, „Otvoreni Balkan“, zapošljavanje sumnjivih savjetnika u Vladi…

E pa, gospodo novinari, stvarno nije u redu što ne pišete o Dritanovim čudima u ovih 50 dana. Više ste, zlonamjerno, skloni da pišete o čudima koja su nas zadesila u onih 500 dana dok je Abazović bio vicepremijer u vladi Zdravka Krivokapića, umjesto da se posvetite istraživačkom novinarstvu i pronađete bar jedno od Dritanovih novih čuda.

Premijer je juče takođe rekao da su prioriteti njegove vlade vladavina prava i ekonomski razvoj. Kad je riječ o vladavini prava još nijesu procesuirani bivši ministri Spajić i Milatović zbog nezakonitog zaduživanja države i urušavanja njene ekonomske i fiskalne stabilnosti, posebno dovođenja zdravstvenog sistema na rub kolapsa. Nije procesuirana ni bivša ministarka Bratić koja je nezakonito smijenila više od 200 direktora škola i isto tako postavljala svoje pročetnički opredijeljene kadrove. Nije procesuirana ni bivša ministarka Injac zbog zloupotrebe sužbenog položaja i devastacije brzbjednosnog sistema, posebno u odnosu sa NATO savezom. Nijesu procesuirani ni akteri brutane policijske akcije na Cetinju, sa sve suzavcem, šok bombama i gumenim mecima, prilikom helikopterskog desanta srpskih popova, uključujući i „kosmopolitskog“ Porfirija, na Cetinjski manastir…

Đe je tu „čudo“.

Drugi prioritet, ekonomski razvoj, povjeren je Dritanovom potpredsjedniku zaduženom za ekonomski razvoj Vladimiru Jokoviću, koji je ovih dana izjavio da je on u vladu ušao kako bi se potpisao „temeljni ugovor“ sa Srpskom pravoslavnom crkvom, sa sve preambulom u kojoj se konstatuje kako je Crkva Srbije 600 godina starija sama od sebe. E, to možda jeste „čudo“.

Ali to što je uvođenjem akciza na gorivo za jahte za kratko  vrijeme ozbiljno ugroženo poslovanje Porto Montenegra, kao i brojnih logističkih preduzeća, i što je povećanjem poreza na dobit  kompanija sa devet na 15 odsto Crna Gora postala neatraktivna destinacija za  potencijane strane investitore, i što ostavlja Milutina Đukanovića u rukovodstvu EPCG-a, svakako ne možemo računati u neko Dritanovo ekonomsko čudo.

Za njega je, možda, povoljna okolnost što kvarni novinari ne pišu o tim čudima, kao što to nevješto pokušava da radi još samo rukovodstvo Javnog servisa RTCG, nadajući se da će tako, bar još izvjesno vrijeme, Boris Raonić i njemu odani novinari zadržati svoje ničim zaslužene pozicije.

Nema čuda ni na planu ubrzavanja evropskih integracija, što je jedan od proklamovanih prioriteta Dritanove manjinske vlade, što je pokazao posljednji briselski samit o Zapadnom Balkanu. Nove ideje, poput Makronove o „evropskoj političkoj zajednici“, ili „Otvorenog Balkana“, najbolje je u programu  Gradske TV definisao evropski izvjestilac Tonino Picula, nazvavši ih „političkom protetikom“ u uslovima potpunog izostanka konzistetne politike proširenja Evropske unije. I Dritan bi trebao da shvati da Crnoj Gori nijesu potrebne „štake“ i „proteze“, poput „Otvorenog Balkana“, na njenom putu evropskih integracija.

No, viđećemo hoće li se neko čudo desiti nakon Dritanove posjete Beogradu, gdje odlazi u pratnji 12 novokomponovanih Vučićevih  „apostola“.

Volio bi, veli Abazović, da se opet sretne i sa Porfirijem, iako to zvaničnim protokolom nije predviđeno. Ko zna, možda je to i dobro, jer nakon intenzivne saradnje sa srpskim popovima i čestih sjednika pod Ostrogom, konačno bismo mogli dobiti i premijera Dritana – čudotvorca…Slava mu i milost.

Putuj, Evropo

Piše: Drago Bojić

Uništavanje Bogdanovićevog spomenika u Mostaru pokušaj je da se zatre dio povijesti i izbriše antifašistička baština, ali je istodobno i pokazatelj da ovo društvo ne poštuje tuđu patnju i zajedničku prošlost, i ne podnosi lijepo, uzvišeno i metafizičko.

Ponovno je devastirano Partizansko groblje u Mostaru. Oštećeno je svih 700 kamenih cvjetova. Vlasti u Mostaru osudile su taj vandalski čin, ali zasad nema nikakvih saznanja o tome tko su počinitelji vandalskog čina. Zgražaju se tobože mnogi, lažno se skandaliziraju, i u Bosni i Hercegovini i na području cijele Jugoslavije, kao da je uništavanje spomeničke baštine nešto neuobičajeno na ovim prostorima i kao da je Mostar jedina sredina u kojoj se devastiraju i ruše antifašistički spomenici. Nije Mostar nikakav izuzetak, niti su Mostarci gori od drugih, jer je u svim bivšim jugoslavenskim republikama, negdje više, negdje manje, uništavana antifašistička baština. U većini slučajeva nije se radilo o incidentima, nego o sustavnom uništavanju sjećanja (damnatio memoriae).

Potpisnik ovih redova imao je sreću za vrijeme postdiplomskog studija u Beču upoznati Bogdana Bogdanovića (1922. – 2010.) i njegovu suprugu Kseniju Anastasijević Bogdanović (1924. – 2017.) koji su početkom devedesetih zbog prijetnji Miloševićevog režima morali napustiti Beograd u kojem je Bogdanović od 1982. do 1986. godine bio gradonačelnik. Više puta su me ugostili u svom stanu u Beču jer su u to vrijeme, bilo je to između 2006. i 2009. godine, rijetko izlazili u javnost, osim u posebnim prilikama kad bi bile promocije Bogdanovićevih knjiga ili primjerice premijera dokumentarnog filma austrijskog publiciste i redatelja Reinharda Seissa 2008. godine – Architektur der Erinnerung. Die Denkmäler des Bogdan Bogdanović (Arhitektura sjećanja. Spomenici Bogdana Bogdanovića).

Iz tih druženja nastao je i intervju (Bogdan Bogdanović: Sanjam o svijetu bez spomenika) koji je objavljen u franjevačkom mjesečniku Svjetlo riječi u Sarajevu, u veljači 2007. godine, u vrijeme urednika fra Ivana Šarčevića. On mi je i predložio da pokušam stupiti u kontakt s Bogdanom Bogdanovićem i uraditi s njim intervju. Kad sam prvi put došao na vrata stana Bogdanovićevih, gospođa Ksenija me zamolila da razgovor bude kratak, jer se Bogdan brzo umara i jer su oboje u godinama. Međutim, razgovor je potrajao satima, a tako će biti i u našim sljedećim druženjima. Nakon prvog susreta Bogdan Bogdanović mi je poklonio svoju knjigu Zaludna mistrija. Doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva s posvetom ispisanom njegovim unikatnim rukopisom. Tu knjigu nisam dobro razumio ni onda, a i danas se mučim s njezinim sadržajem. Ipak, čuvam je kao relikviju. Relikivije i jesu upravo takve: što ih manje razumije, čovjeku su draže.

Nisam snimao naše razgovore, ali sam sačuvao zabilješke iz tih razgovora. Bogdan Bogdanović mi je ispripovijedio puno toga iz svog života, i privatnog i profesionalnog, a kad bi na trenutke zastao ili bio nesiguran kad se nešto dogodilo, tu je uskakala Ksenija, dugogodišnja profesorica engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, fotografskim pamćenjem i istančanim osjećajem za pripovijedanje. Mene su u početku ponajviše zanimali spomenici, ali kroz priču o spomenicima Bogdanović je opisivao i vrijeme i okolnosti u kojima su nastajali. S melankolijom se sjećao svog prvog spomenika na Jevrejskom groblju u Beogradu koji ondašnja jugoslavenska javnost nije gotovo ni registrirala, iako je taj spomenik Bogdanu Bogdanoviću bio jedan od dražih, možda i zbog toga što je bio prvi. Bogdan Bogdanović će biti sahranjen upravo na Jevrejskom groblju, u blizini vlastitog spomenika, kao i njegova supruga Ksenija.

Rijetki su ljudi takve široke erudicije i gospodske profinjenosti kao što su bili Bogdanovići. Fasciniralo me je njihovo znanje. Iznenadio sam se kako dobro Bogdan Bogdanović poznaje teologiju i s kojom posvećenošću i poštovanjem tumači svetoga Augustina ili svetog Tomu Akvinskog. Ništa od pozerstva, ništa od nadmenosti. Filozofiju je još bolje poznavao jer je i prijateljavao s nekim od velikih filozofa 20. stoljeća. Mislio sam da Bogdanović ne poznaje povijest Bosne Srebrene, franjevačke zajednice kojoj pripadam, ali i tu sam se prevario. Dobro je poznavao povijest crkava i vjerskih zajednica u Jugoslaviji i općenito povijest religija. Danas mi je ponekad žao što sve to nisam snimio. Ali bila su to opuštena druženja, uz rakiju koju je Bogdan dobivao iz Srbije ili fratarsko vino koje sam donosio iz samostana bečkih franjevaca, pa ne bi imalo smisla snimati drugarske razgovore.

Zbog svojih ideja i stavova Bogdan Bogdanović nije bio prihvaćen u akademskoj zajednici, a još manje u političkoj. Nije se uklapao u ondašnja estetska pravila jer je, prema vlastitim riječima, „razbijao socrealističku formu spomenika“. Bogdanović je gradio „kontemplativne igrarije“, ideološki neutralne, a to se ondašnjim vlastima uglavnom nije sviđalo. Zbog toga je nailazio na nerazumijevanje cijeli život pa i kad je radio Jasenovački cvijet. Njegov prijedlog toliko je uznemirio komunističke vlasti da je Bogdan Bogdanović pozvan na razgovor kod Josipa Broza Tita. U višesatnom razgovoru, pričao mi je Bogdan, uspio je „ubediti Tita“ da Jasenovcu ne bi odgovarale nikakve „pesnice, srpovi i čekići“, a i Tito se bojao da komunistički simboli ne bi pasali u Jasenovcu. „Kad se pojavio cvet“, prepričavao je Bogdan, „svima je laknulo“: „dugo sam kuburio dok sam isterao simbol cveta. To je čitav roman.“ Da Tito nije prihvatio njegov prijedlog, pričao je Bogdan Bogdanović, vjerojatno ne bi dobio nove prilike da radi spomenike, jer nije dobro kotirao ni u akademskoj zajednici, s kojom je posve raskinuo, a ni kod ideološki zagriženih članova Partije. „Pravo je čudo da je prošao kameni cvet. Da nije bilo Tita, ne bi bilo ni cveta“, govorio je Bogdanović.

Bogdanovićevi spomenici posve su suprotni ondašnjoj komunističkoj ideologiji. Nemaju ništa zajedničko s njom, ni ideje, ni simbole, ni poruke. Zbog toga se Bogdanovićeve spomenike ne može ni tumačiti kroz tu ideološku prizmu, kako to čini dio sadašnjih antifašista, jer su to dva potpuno različita svijeta. Bogdanović je na svojim spomenicima harmonično povezivao simbole različitih kulturnih i religijskih tradicija, ali uvijek tako da ni jedan od njih ne bude dominantan, da ne našteti ideji i univerzalnoj poruci svojih spomenika. Metafizika mu je bila važnija od fizike, duh od materije, ideja od ideologije.

Bogdanoviću su se gadili svi balkanski nacionalizmi, a velikosrpski, koji je osjetio na vlastitoj koži, ponajviše: „veliki greh je što Srbima nije rečeno koliko je žrtava bilo u ratovima. Zbrisane su generacije. Šta su ratovi doneli Srbiji? Ništa. Tek sada je svedena na svoje prave mere, nešto kao Obrenovićeva Srbija, dunavska, evropska zemlja. Sve drugo bila je naduvanost i trčkaranje u ruske okvire.“ Za Slobodana Miloševića govorio je da je „ikona srpske dekadencije i srpske moralne propasti“: „Milošević i Tuđman su niža mentalna i moralna stepenica, skopčana s agresivnom amoralnošću. Strašno je da je to narod prihvatio. Miloševićev užas je fizički prestao, ali od njega je puno ostalo u ljudima. U Beogradu ima hrabrih ljudi, ali su umorni od borbe protiv zla jednog vampira. Veliki broj divnih ljudi, danas su već očajni.“

Govorio mi je Bogdanović da je zabrinut za sudbinu Bosne i Hercegovine: „Mnoge strasti su uskovitlane. Titoizam to nije doveo do razumnog odnosa. Ja sam puno putovao u to vreme. Sve je to nekako tinjalo.“ Interesantna su i Bogdanovićeva zapažanja o gradovima: „U Sarajevu je sve napregnuto. Puno je tenzija u ljudima. Svaka reč izgovorena je s nadom i napregnutošću. U Beogradu je haos, bez napregnutosti. Točak vremena je u Beogradu stao. On pliva između majčice Rusije i mnogih ratova. To je monolitan grad, monolingvistički grad, naduvena palanka. I jezik je brutalan, agresivan. Zagreb je u nešto boljoj situaciji. Za razliku od Beograda, on ima jasnu evropsku orijentaciju.“

U vrijeme kad je gradio Partizansko groblje u Mostaru, koje je posljednjih trideset godina stalno na udaru vandala, pozvao ga je na razgovor ondašnji mostarski biskup Petar Čule (1898. – 1985.) i molio da uradi projekt za mostarsku katedralu ili neku drugu crkvu. Bogdanović mu je u tom razgovoru rekao da mu se ne sviđaju novosagrađene katoličke crkve, da je u njima premalo metafizičkoga i da „Bog zaslužuje bolje“. Biskup mu je rekao da ni on nije zadovoljan s novim crkvama i da zato i želi da Bogdanović uradi bar jednu crkvu. Biskupov prijedlog bio je izazovan, prisjećao se Bogdanović, ali ga ipak nije prihvatio iz poštovanja prema vjernicima: „kako će, gospodine biskupe, reagovati vaši vernici kad saznaju da im je ateist sagradio crkvu.“ Velika je šteta što Bogdan Bogdanović nije projektirao crkvu iako bi vjerojatno bilo negodovanja među katoličkim vjernicima.

Kad je 1991. godine oštećen njegov spomenik u Vukovaru, Bogdan Bogdanović je smatrao da bi bilo amoralno žaliti zbog spomenika nakon tolikog stradanja ljudi i uništenja grada. O tome je u Beču početkom 2007. godine ovako govorio (prema mojim zabilješkama): „Emotivno sam vezan za sve svoje spomenike. Kad je rušen Vukovar, a rušili su ga oficiri koji su mi delili nagrade i priznanja, izbrisao sam emocije. To je bila dužnost. Kad nema Vukovara, nemam pravo pomišljati na štetu na spomeniku.“ Prisjetio se tada i spomenika u Mostaru: „Mostar je u ružnom stanju, ali nije uništen jer je ukopan u zemlju.“

Imao je Bogdan Bogdanović i u Beču ponuda da radi spomenike. Čak je u jednom trenutku bio i pristao da radi spomenik miru. „Počeo sam crtati“, pričao je Bogdanović, „bilo je interesantnih ideja, ali sam primijetio da falširam i odustao sam.“ I ovdje se Bogdanović pokazao velikim. Nije htio samog sebe reciklirati, jer je smatrao da svako umjetničko djelo mora biti estetski čisto i iskreno. Uz to, Bogdanović je smatrao da nije dobro da stariji ljudi poput njega grade spomenike mlađim generacijama i budućnosti koju neće doživjeti. Naručiteljima je tada kazao „da je najbolji spomenik miru prestanak svih ratova.“

Bogdan Bogdanović je stalno ponavljao da bi bilo najbolje da svijet i ljudi nemaju razloga za spomenike. Ako se već i grade spomenici, neka to budu spomenici životu, a ne paćenički spomenici niti spomenici patnji. Vlastite spomenike nikad nije zamišljao kao spomenike. „I moji spomenici podsećaju na muku“, govorio je Bogdanović, „ali ništa ne definišu, pogotovo ne u propagandnom smislu.“ Bogdanović je smatrao da su spomenici patnji, a takvi su gotovo svi spomenici koji su podignuti nakon ratova devedesetih godina, „neiskreni, komični i glupi, ne objašnjavaju više ništa, ne pozivaju ni na što.“

Spomenike mogu zamijeniti apstraktni dijagrami koji slave život i podsjećaju na njegovu kratkoročnost, govorio mi je Bogdanović: „filozofske i metafizičke ideje ne trebaju materiju. Svaki spomenik je pomalo agresivan i zato sanjam o svetu bez spomenika. Srećan svet je svet bez spomenika. Evropa je zasićena spomenicima, prelepim spomenicima. Danas imaju samo teatralnu i scenografsku vrednost. Pre su imali i emotivnu, al ona je nestala. Sve što je bilo tragično, može postati komično. To je velika opasnost. Čudi me da nema spomenika čestitosti, pameti, opštim vrednostima.“

Uništavanje Bogdanovićevog spomenika u Mostaru pokušaj je da se zatre dio povijesti i izbriše antifašistička baština, ali je još više pokazatelj da ovo društvo ne poštuje tuđu patnju i zajedničku prošlost, i ne podnosi lijepo, uzvišeno i metafizičko.

Izvor: tacno.net

Putuj, Evropo

Piše: TIMOTHY GARTON ASH

Koliko jedan rat može promeniti svet. Pre samo četiri meseca, lideri Francuske, Nemačke i Italije nisu mogli ni da pomisle na pružanje podrške kandidaturi Ukrajine za članstvo u EU. Prošlog četvrtka okupili su se u sunčanom Kijevu i entuzijastično podržali zahtev Ukrajine da bude primljena. Ako njihov stav bude potvrđen na samitu EU naredne sedmice, nakon što je i Evropska komisija dala pozitivno mišljenje, to bi, prema izjavi predsednika Volodimira Zelenskog posle ovog susreta, mogla biti „jedna od ključnih evropskih odluka u prvoj trećini 21. veka“ i početak nove runde širenja EU na istok – događaj ništa manje značajan od proširenja do kog je došlo po okončanju Hladnog rata, u prvoj deceniji 21. veka, kada su u dva talasa u EU ušle zemlje od Estonije do Bugarske. Grčki filozof Heraklit ponovo je u pravu: „rat je otac svih stvari“.

Postoje dva dobra razloga za prihvatanje Ukrajine kao kandidata za članstvo u EU: prvo, Ukrajina je to zaslužila. Drugo, to je u najboljem dugoročnom strateškom interesu svih Evropljana, što je razlog čak važniji od onog prvog.

Želja Ukrajine da se pridruži EU nije ništa novo. Nikada neću zaboraviti kako sam u Kijevu stajao na ledenom Majdanu u vreme Narandžaste revolucije 2004. godine, okružen morem evropskih zastava. Nikada nisam video toliko zastava EU u nekoj evropskoj prestonici. Deset godina kasnije, 2014, odbijanje predsednika Viktora Janukoviča da prihvati sporazum o pridruživanju EU pokrenulo je novi talas demonstracija u Kijevu, koje su u istoriji ostale zapamćene kao Euromajdan.

Već izražena volja ukrajinskog naroda ovim ratom je potvrđena. Status kandidata za članstvo u EU jedan je od tri glavna zahteva koje Zelenski upućuje zapadu od samog početka rata, pored zahteva za isporuke oružja i uvođenje sankcija Rusiji. U nedavno sprovedenoj anketi u zapadnim i centralnim delovima zemlje – zbog rata, na istoku nije bilo moguće sprovesti anketu – čak 89 procenata ispitanika podržava članstvo u EU.

Niko ne može osporiti da se Ukrajinci bore i ginu za Evropu. Obrazlažući pozitivno mišljenje Evropske komisije, jedan visoki zvaničnik iz Brisela rekao je: „Komisija ne zaboravlja da je Ukrajina jedina zemlja u Evropi u kojoj su pucali na ljude i ubijali ih zato što su izašli na ulice sa zastavama EU. Ne možemo im sada reći: ‘Žao nam je, izabrali ste pogrešnu zastavu’.“

Takva odluka je strateški važna za Evropu u celini. Ovde nije u pitanju samo sudbina druge najveće zemlje u Evropi. Pored preporuke da se Ukrajini dodeli status kandidata, uz „puno razumevanje“ da je nakon toga potrebno preduzeti određene konkretne korake, komisija je preporučila da se isti status odobri i Moldaviji koja leži između Ukrajine i Rumunije, uz „puno razumevanje“ da su nam potrebne promene šireg zahvata. Takođe, preporučeno je otvaranje pregovora o pristupanju sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Tu su, zatim, i zapadni Balkan, Gruzija, možda i demokratska Belorusija.

Ako se dobro obavi, drugo veliko proširenje na istok učinilo bi Evropsku uniju ne samo većom nego i samodovoljnijom u proizvodnji hrane, te ekonomski i vojno snažnijom. Mi Evropljani našli bismo se u boljoj poziciji da odbranimo sopstvene i vrednosti na nesigurnoj vetrometini između revanšistički raspoložene Rusije, sve moćnije Kine i Sjedinjenih Država na zalasku. Ali takvo proširenje bi podrazumevalo i dalje produbljivanje našeg saveza. U protivnom bi zajednica od 35 članica postala disfunkcionalna. Na duži rok, uključivanje Ukrajine, Moldavije i Gruzije znači da se Rusija mora konačno pomiriti s gubitkom carstva i prihvatiti ulogu obične moderne nacionalne države. (Primer Britanije pokazuje koliko dugo taj proces može potrajati.) Zato bi novi talas proširenja na istok bio važan korak na putu do celovite i slobodne Evrope.

Na tom putu čeka nas mnogo neizvesnosti. Zemlje kao što su Holandija, Danska i Portugalija još pokušavaju da otežaju, ako ne i blokiraju taj prvi korak. Čak i ako „velika trojka“ Evropske unije – u kojoj je Draghijeva Italija zauzela mesto upražnjeno izlaskom Velike Britanije – uspe da odnese prevagu na samitu, što se čini veoma verovatnim, hoće li biti dovoljno političke volje da se dugoročna strategija širenja nastavi? Troškovi obnove Ukrajine biće ogromni. Ratna šteta već se procenjuje na 150 milijardi dolara. Ukrajina ima šansu da obnovi srušeno, ali jedino ako se značajna evropska sredstva za rekonstrukciju vežu za ključne reforme, uključujući bitku protiv korupcije.

Stanovnici Evrope trenutno podržavaju takav predlog: 66 procenata evropskih državljana odobrava otvaranje vrata Ukrajini, pokazalo je istraživanje Eurobarometra obavljeno u aprilu. Tako se izjasnilo i približno 57 procenata ispitanika u 10 odabranih evropskih zemalja u nedavno organizovanom istraživanju Evropskog saveta za spoljne odnose. Ali podrška u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji bila je manja od 50 procenata. Kako se talas ratne solidarnosti sa Ukrajinom bude povlačio, dok čitava Evropa počinje da oseća ekonomske posledice pandemije i Putinovog rata, ova podrška bi mogla dodatno opasti. Mediteranske zemlje se žale: „Govorite samo o istoku. Šta će biti s jugom?“ Teška situacija na Bliskom istoku i severu Afrike, koja će se uskoro pogoršati zbog rasta cena hrane izazvanog nestašicom ukrajinskog i ruskog žita, može proizvesti novu krizu u tom delu sveta.

Druga opasnost je mogućnost da se proširivanje nastavi bez neophodnog produbljivanja saveza. To je bio veliki nedostatak prvog proširenja na istok. Rezultat je to da je Viktor Orbán u Mađarskoj praktično demontirao demokratiju koristeći milijarde evra iz EU fondova. Zahvaljujući načelu jednoglasnosti nedavno je dobio priliku da ucenjuje EU kada se raspravljalo o predlogu novog paketa sankcija protiv Rusije.

Verovatno je da će entuzijazam za proširenje uskoro opasti. Ukrajina i Moldavija mogle bi se naći u čistilištu u kom veći deo zapadnog Balkana boravi već gotovo dve decenije. Po sticanju statusa kandidata, Severna Makedonija je 17 godina čekala na otvaranje pregovora, zbog protivljenja Grčke, a potom i Bugarske. Makedonci još veruju u EU, ali u Srbiji je podrška za članstvo opala sa 70 na 37 procenata. Lokalne elite u ostalim zemljama mogle bi zaključiti da im je žongliranje između Evrope, Kine i Rusije najbolja opcija, onako kako to sada čini predsednik Srbije Aleksandar Vučić. U tom slučaju istočni i jugoistočni obodi EU pretvorili bi se u zonu trajne nestabilnosti, otvoreni za ulazak Kine, Rusije i drugih neprijateljskih sila.

Put je zasut brojnim preprekama i pogrešnim skretanjima. Ipak, kao što kineska poslovica kaže, putovanje od 10.000 milja počinje prvim korakom. Taj prvi korak učinjen je u dobrom smeru.

Izvor: The Guardian/Pescanik

Putuj, Evropo

Piše: Vesna Pešić

Pratim sve rasprave o Ukrajini na otvorenim TV kanalima, kao što su N1 i Nova S. U poslednjem Utisku nedelje imali smo priliku da se o ruskoj agresiji na Ukrajinu raspravlja na drugačiji način. Raspravljalo se sa vrednosne i moralne pozicije o patnjama Ukrajinaca. O tome je, pored Zdravka Ponoša i Nikole Kovačevića, govorio i sociolog Danilo Mandić koji radi na Harvardu i nije poznat našoj javnosti. On je prvi govorio. Bio je u Ukrajini i video šta se tamo dešava. S moralnog i vrednosnog stanovišta veoma je snažno opisao tamošnju situaciju i uporedio je sa silovanjem jedne zemlje i njenih građana, s ciljem da Ukrajina nestane kao zasebna zemlja i država. To je posmatrao svojim očima. Nije se upuštao u politiku, insistirajući da su u pitanju vrednosti i etika kada se opisuju ukrajinske žrtve za koje se u Srbiji mahom ne iskazuje empatija, pa je tako gotovo cela emisija bila tome posvećena.

Pomenuto je i kako većinska Srbija podržava Putina i Rusiju i to što se pod ovom vlašću olako prelazi preko moralnih i vrednosnih normi, a empatije sa žrtvama gotovo i nema, ili je retka. Neki od učesnika su za to okrivili desetogodišnju Vučićevu propagandu koja je naduvavala ljubav prema Putinu, što je sigurno uticalo na većinu. Ali nije samo to. Naširoko se govori kako je istorijski Rusija bila zaštitnica Srbije, a ona je i danas čuvar „našeg Kosova“, što drži Srbiju na Putinovom lancu. Meni se čini da je Srbija teži slučaj u pogledu Rusije, da je taj odnos ontološke prirode. Srbija je sa Zapada uzimala znanje, tehnologiju i kredite, ali je za Rusiju bila vezana svojim megalomanskim nacionalnim i teritorijalnim apetitom koji u drugoj formi traje do danas i nakon ratova i raspada Jugoslavije. Zato je i njen izbor da sedi na dve stolice: kandidat je za članstvo u EU i na tom putu se zbog Vučićeve lične vlasti na toj stolici sedi bez napretka, a na drugoj strani se oslanja na Rusiju, a u poslednje vreme i na Kinu čime se zamera zapadu.

Mada je bilo pritisaka na Srbiju da promeni politiku, balansiranje se nekako održavalo do invazije Rusije na Ukrajinu i tome se bliži kraj. Od Srbije se traži da uvede sankcije Rusiji, čime bi pokazala na čijoj je strani, da se opredelila za EU ili fašistoidnog Putina. Ona je jedina zemlja Evrope koja nije uvela sankcije Rusiji, niti planira da ih uvede, u strahu da će je Putin kazniti priznanjem Kosova i prekinuti da je snabdeva gasom i naftom. Ovakva nezavidna pozicija proizlazi iz toga što Srbija nije skinula nijednu omču koja joj visi oko vrata, što se odnosi na odluku na koju će stranu, a to zavisi od priznanja Kosova koje je postalo nezavisna država, iako nije članica UN.

Mandićevo insistiranje na moralu, vrednostima i empatiji za ukrajinske žrtve (Kovačević je ubacio svoj posao sa migrantima i njihovim pravima koje Srbija ignoriše) nije se uspešno završilo. Meni je zasmetalo da se u emisiji nadugačko priča o agresorima i žrtvama u Ukrajini, a i Srbi su sebe svrstali u žrtve sankcija i bombardovanja. Ispalo je da je moralni imperativ da saosećamo sa ukrajinskim žrtvama (što mnogi od nas i čine), a da baš nikome u toj emisiji, ni voditeljki, nije palo na pamet da smo u skorije vreme, samo pre tri decenije skoro jednu deceniju potrošili na agresije prema susedima, ostavljajući za sobom logore, genocid i najstrašnije zločine. Srpski ratni dobitak je Republika Srpska zbog koje su pale mnoge glave. A Dodik, predsednik RS, je jedinstvena pojava, koji je za vreme invazije otrčao kod Putina da mu dâ podršku. Mandić je toliko empatičan sa ukrajinskim žrtvama da je izjavio da mu se dopada predsednik Vučić zato što je otišao da se igra sa decom izbeglicama iz Ukrajine.

Da, Mandić je bio dobar zbog svog moralnog rasuđivanja, ali nikako o srpskoj agresiji i nedostatku empatije za žrtve da kaže niti jednu reč. Izgleda da smo i Srbija i mi, njeni građani, to potpuno izbrisali iz glave, kao da se nikada nije ni dogodilo. On je dobro rekao da je naš pad vrednosni tj. etički, ali nije pomenuo koren našeg vrednosnog pada, a to su ratovi koje smo mi izazvali. I do današnjeg dana nemamo empatiju za žrtve koje smo mi proizveli, ama ni trunke nema od empatičnog izvinjenja. Zato je izostalo moralno osvešćivanje, jer i danas pevamo istu pesmu, slavimo fašiste Mladića i Putina, uz dodatak unosnog kriminala i lične Vučićeve vlasti koja je uništila državu Srbiju.

Iz te perspektive Mandićeva izjava da mu se najviše dopao predsednik Vučić što se igrao sa ukrajinskom izbeglom decom, zazvučala je neprijatno, jer je reč o čoveku koji je i podržavao srpsku agresiju a i danas njegove službe kažnjavaju ljude ako sklanjaju Mladićev mural, ili ga samo gađaju jajima.

Izvor: pescanik.net

Putuj, Evropo

Piše: Svetislav Basara

Pre nego što razmotrimo šta je to seljački nominalizam, pogledajmo na vrelu moje mudrosti, Vikipediji, šta je uopšte nominalizam. „Nominalizam je“, kaže Vikipedija, „sholastičko shvatanje po kome su opšti pojmovi (univerzalia) samo reči, imena, koja služe kao znaci za stvari i njihova svojstva, i sem toga apstraktnog i misaonog, ne označavaju ništa stvarno.“

Sholastička rasprava između nominalista i realista, koja se vodila sredinom srednjeg veka, stvar je daleke prošlosti. U Srbiji, međutim, koja u mnogim stvarima nije odmakla od srednjeg veka, ta rasprava tek treba da bude pokrenuta. Pa hajde da je pokrenemo.

Uzmimo nomen (ime) „srpski“ u nazivima (maltene svih) srpskih stranaka. Šta „srpski“ hoće da kaže/znači u političkom smislu? Ništa. Nije mu ni namera da nešto znači. Namera mu je da na takozvanu prvu loptu animira što je moguće više Srba i svega što je srpsko, a da svima onima koje ne uspe da animira – ukoliko takvi nešto lanu protiv ove ili one srpske stranke – zapuši usta rečenicom: „A šta ti imaš protiv Srba i svega što je srpsko?“ Zvuči kao kosmodisk, a? Da. Ali deluje bolje od kosmodiska.

Raspravu ćemo nastaviti drugom prilikom, jer je tema naše današnje kolumne nešto drugo – u pitanju je značajan datum u istoriji seljačkog nominalizma, skupština Ðilasove – Draganove, ne Milovanove – Stranke slobode i pravde – koja je, laskam sebi, osnovana na moju inicijativu – na kojoj je za predsednika (ponovo) jednoglasno izabran jedini kandidat… Čik pogodite ko? Ðido, ko drugi.

Ostavimo mi tu monokandidaturu i jednoglasnost po strani, nije to nominalizam nego ustaljena praksa svih srpskih stranaka (sa izuzetkom nekadašnjeg DS). Sve drugo na Ðidovoj skupštini bilo je čist seljački nominalizam. Počev od programa. „Naš program staje u dve reči“, uskliknuo je s ljubavlju Ðido na skupštini, to je „interes Srbije.“ Da je Ðido dodao „mir u svetu“, „čista životna sredina“ i „dobrobit delfina u Biskajskom zalivu“, bio bi ozbiljan kandidat na izboru za neku mis, ovako je ostao ono što jeste – politički analfabeta sa ogromnim ambicijama.

Da nije politički analfabeta, Ðido bi znao da se suština politika sastoji u artikulaciji interesa države i društva i iznalaženju mehanizama da se ti interesi ostvare. Ali jbg. Ko da se bakće sa sitnicama poput ideologije, koja zbog brljotina totalitarnih doktrina fakat jeste izašla na zao glas, ali koju, ako hoćeš da se baviš politikom, moraš imati.

Ipak, nije sve tako crno. Ðido je u skupštinskoj govoranciji bar rekao s kim SSP „može“ – iako nije precizirao šta – s kim pak „ne može“. „Ne možemo“, rekao je Ðido i u trenu izgubio 95% srpskih glasova, „s onima koji misle da smo narod bolji od drugih, ali ne možemo“, naglasio je, „ni sa onima koji misle da nam nije mesto u Evropi, kao ni sa onima koji smatraju da ćemo bez Evropske unije umreti od gladi.“ Da je krenuo Ćosićevim stopama, pa rekao: „Mi možemo i sa onima sa kojima ne možemo“, bio bi to politički bingo. Ovako je ćorak. I još nešto: nećemo umreti od gladi. Pomrećemo od gluposti.

Izvor: kurir.rs

Putuj, Evropo

Piše: Latinka Perović

Ključ za razumevanje Srbije na prelazu iz 20. u 21. vek

Zorana Đinđića odredio je njegov urođeni dar: u njemu je „filozofija neki duboko usidren talenat, poziv“ (Dunja Melčić). Socijalni i kulturni uslovi u porodici nisu mogli delovati podsticajno na razvoj toga dara. Nije podsticajno delovala ni srednja škola – Deveta beogradska gimnazija. Samo su dva njena profesora, sociologije Milo Petrović i filozofije Milan Kovačević, prepoznali Đinđićev dar. Otvorili su mu put prema društvenim naukama i postali njegovi prijatelji.

Na Grupu za filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Đinđić se upisao 1971. godine. Još su bili prisutni tragovi studentske pobune 1968, prve masovne manifestacije nezadovoljstva posle 1945. godine. Profesori na Grupi za filozofiju, okupljeni oko jugoslovenskog časopisa Praxis koji je izlazio u Zagrebu, bili su sumnjičeni od vlasti da su inicirali i organizovali studentsku pobunu. Pritisak na njih trajaće sve do 1978. godine, kada su zakonom Narodne skupštine Srbije udaljeni iz nastave. Spoljni pritisak nije bio jedini razlog koji je homogenizovao grupu profesora. Ona je bila i iznutra zatvorena. Zagovarala je kritički marksizam kao varijantu vladajuće ideologije. Više dogmatska nego revizionistička, kako je kasnije uočeno. Posle sloma državnog socijalizma i političkog monopola KPJ, ni sami praksisovci, ni naučna javnost nisu problematizovali njihov teorijski identitet. Pozicija žrtve zbog udaljavanja iz nastave potisnula je sva druga pitanja, uključujući i ulogu u razvoju velikodržavne koncepcije u Srbiji kao odgovora na jugoslovensku krizu od polovine 80-ih godina, pa tokom ratova i raspada Jugoslavije.

***

Zoran Đinđić se sam probijao i na Filozofskom fakultetu. Urođeni filozofski dar budio je njegovu radoznalost i otvarao pitanja. Zadovoljenje i odgovore Đinđić je nalazio u velikom radu. Sam je učio nemački jezik, mnogo je čitao, rano je počeo da piše i prevodi. Znanje mu je davalo smelost, u kojoj su profesori videli drskost, odnosno nedostatak domaćeg vaspitanja. Najpre se pobunio protiv autoriteta profesora. Oni su pak, nemajući strpljenje, Đinđića više blokirali nego podsticali. Diplomirao je za nepune tri godine i odmah upisao postdiplomske studije. Na završnom ispitu bio je zaustavljen. Nikada se više nije vratio na Filozofski fakultet. U njegovom pisanom delu nema ni jednog dokaza da ga je to lično ogorčilo. Ali, u nekrologu svom gimnazijskom profesoru filozofije Milanu Kovačeviću ima gorčine što su ljudi poput Kovačevića ostali pred zatvorenim vratima akademske zajednice.

Diplomski rad Zorana Đinđića „Karl Korš – problemi jedne recepcije marksizma“, njegov prvi objavljeni rad (1975), a zatim njegova knjiga Subjektivnost i nasilje: Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma (1982), u osnovi njegova magistarska teza, jasno govore o usmerenosti Zorana Đinđića u filozofiji. Đinđić, međutim, nije imao da savlađuje otpore samo u akademskoj zajednici. Vlast ga je vrlo rano označila subverzivnim.

***

Zbog jednog studentskog skupa u Ljubljani, na koji su bili pozvani predstavnici studentskih organizacija svih jugoslovenskih univerziteta, a učestvovali samo predstavnici Univerziteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, Zoran Đinđić je bio uhapšen, ispitivan u policiji, suđeno mu je. Uslovna kazna i oduzimanje pasoša onemogućili su mu da dođe do bilo kakvog posla u zemlji, ili da ode u inostranstvo. Čim mu je pasoš vraćen, nije časio ni časa: odmah je otišao u Nemačku sa namerom da završi doktorat. Ponovo se probijao. Došao je do Jirgena Habermasa. Ovaj ga je uputio svome učeniku profesoru Albrehtu Velmeru, koji će postati mentor Zorana Đinđića. Doktorske studije na univerzitetu u Konstancu trajale su u proseku četiri do pet godina. Đinđić je doktorat završio za dve godine. Nestašica novca i odsluženje vojnog roka bili su poslednji razlozi za žurbu. U rešavanju prvog problema pomogao mu je docent na Univerzitetu u Konstancu, Zagrepčanin Ivan Glaser. Đinđić je uključen u jednu komunu čiji je Glaser bio domaćin.

Po odsluženju vojnog roka, Đinđić se iz Čapljine, ne svraćajući u Beograd, vratio u Nemačku (1977). Dobio je Humboltovu stipendiju, koja se davala za postdoktorske studije, i podrazumevala trajnu prisutnost u nemačkoj akademskoj zajednici. Preporuke su napisali profesor Gajo Petrović iz Zagreba i Ljubomir Tadić iz Beograda. Doktorska disertacija Zorana Đinđića Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva objavljena je (prerađena) u Beogradu deset godina kasnije (1987).

Po povratku u Nemačku, Đinđić se predaje proučavanju nemačke klasične filozofije, posebno Hegela. To je vreme njegovog i filozofskog i političkog sazrevanja. Prvo su rekonstruisali filozofi njegove generacije: Dunja Melčić, Novica Milić, Miroslav Malović, Milan Božinović, Obrad Savić, Dušan Veličković, Dragan Lakićević Lakas. Šta se dešavalo u Đinđićevim odnosima sa praksisovcima?

***

U Srbiji nije napisana istorija marksizma. Ona nema ne samo Lešeka Kolakovskog, nego ni Predraga Vranickog. Da li su uopšte postavljena prava pitanja? Kako su prvi srpski socijalisti percipirali marksizam Prve internacionale, a kako srpski socijalisti marksizam Druge internacionale pre i posle Prvog svetskog rata? Kakva je percepcija marksizma u ruskom revolucionarnom pokretu pre i posle Oktobarske revolucije u Komunističkoj internacionali? Kakav uticaj na razvoj marksističke teorije u Jugoslaviji ima sukob Staljina i Tita 1948. godine? U tom kontekstu i podele među jugoslovenskim filozofima: pojava časopisa Praxis i korčulanske letnje škole, finansijska podrška države, a zatim sukob? Odnos beogradske i zagrebačke grupe? Posebno uloga Dobrice Ćosića, književnika i člana CK SK Srbije, kao neke vrste mosta između opozicione grupe u Siminoj 9a (desnica), praksisovaca (levica) i srpskog partijskog rukovodstva. Svaka od ovih grupa na svoj način je doprinosila, već od druge polovine šezdesetih godina 20. veka, promociji Dobrice Ćosića kao oca nacije. Za intelektualnu biografiju Zorana Đinđića bitni su odnosi Dobrice Ćosića i beogradskih praksisovaca. Postoje brojni izvori. Međutim, različite su interpretacije pomenutog odnosa. Pomenuću samo neupitne činjenice.

Dobrica Ćosić je – kako piše u svojim dnevnicima – konsultovao praksisovce, i dobio njihovu podršku, da na Plenumu CK SK Srbije (1968) zatraži promenu nacionalne politike KPJ/SKJ, koja je – po njemu – oštetila vitalne interese srpskog naroda, pretvorivši ga od pobednika u ratu u gubitnika u miru. Pre toga je, u pismu Josipu Brozu Titu, Dobrica Ćosić izrazio neslaganje sa uklanjanjem Aleksandra Rankovića, glavnog predstavnika Srbije u jugoslovenskom partijskom i državnom vrhu (1966). Inicirao je i stvorio neformalnu opoziciju širokog ideološkog i političkog raspona. Posle smrti Josipa Broza Tita, Dobrica Ćosić je, tražeći rešenje jugoslovenske krize, inicirao rad na Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti. U sporovima kako je dokument dospeo u javnost, da li je završen, ili nezavršen, potisnuta je činjenica da je on napisan i da posle njega u Jugoslaviji više ništa nije bilo isto. U radu na Memorandumu SANU učestvovala su dvojica akademika – Mihajlo Marković i Ljubomir Tadić, koji su bili vodeći ljudi beogradske Praxis grupe. Treći, profesor Svetozar Stojanović, postaće savetnik Dobrice Ćosića kao predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Posle oktobarskih promena (2000), akademik Ljubomir Tadić biće na čelu Komiteta protiv referenduma za nezavisnost Crne Gore (2006). Najzad, zagovarajući načelo jedan čovek jedan glas, beogradski praksisovci došli su u sukob sa zagrebačkim praksisovcima. Profesori Rudi Supek i Eugen Pusić u tom načelu videli su pokušaj majorizacije i ocenili ga kao udar u temelje države. Pretenzije Mihajla Markovića da preuzme međunarodno izdanje časopisa Praxis definitivno su okončali saradnju beogradskih i zagrebačkih praksisovaca. Gde u ovim dramatičnim previranjima među filozofima stoji Zoran Đinđić?

Praksisovci su bili njegovi profesori. Na njih je bio upućen od studentskih dana. Teorijski se od njih udaljavao. Nije, međutim, prestao sa njima da sarađuje. Bio je svestan razlika, ali i njihovog uticaja. Osim toga, uvek je zagovarao dijalog. Po povratku iz Nemačke, Zoran Đinđić se zaposlio u Centru za filozofiju i društvenu teoriju koji je i bio stvoren za profesore udaljene sa Filozofskog fakulteta. Centar je delovao opoziciono. Nije slučajno da su iz njega, posle prvih višestranačkih izbora u Srbiji proizašli predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić. Pripadnici Praxis grupe imali su uvek rezerve prema Zoranu Đinđiću. Kada su te rezerve prerasle u otvoreno neslaganje?

***

Zoran Đinđić je bio jedan od trinaestorice osnivača Demokratske stranke (februar 1990). Za prvog predsednika izabran je jedan od praksisovaca, profesor Dragoljub Mićunović, a za predsednika Izvršnog odbora dr Zoran Đinđić. Do prvih neslaganja došlo je na pitanju da li Demokratska stranka treba da sarađuje sa demokratskim partijama i grupama u drugim republikama i sa istim takvim partijama i grupama među kosovskim Albancima. Sem Slobodana Inića, Vladimira Gligorova i Zorana Đinđića, svi osnivači stranke bili su protiv te saradnje. Zbog toga su iz partije istupili Slobodan Inić i Vladimir Gligorov. Dalje fragmentizovanje Demokratske stranke ne može se objasniti samo sujetama i liderskim pretenzijama intelektualaca u njenom sastavu. U suštini, borba se vodila oko toga ko će biti okosnica konsenzusa o ustavnim promenama u SFRJ, odnosno o rešenju srpskog pitanja kao državnog pitanja. Najpre se izdvojio dr Vojislav Koštunica i stvorio Demokratsku stranku Srbije, zatim dr Nikola Milošević i dr Kosta Čavoški, koji su napravili Srpsku liberalnu stranku. Najzad, zbog slabih rezultata na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, umesto Dragoljuba Mićunovića za predsednika stranke izabran je Zoran Đinđić. Mićunović je tada formirao Demokratski centar, koji će se sa Demokratskom strankom ujediniti posle ubistva Zorana Đinđića.

Izbor Zorana Đinđića za predsednika Demokratske stranke kristalisao je koncepcijske razlike, koje su prerasle u optužbe Zorana Đinđića za izdaju, ne samo Demokratske stranke, nego postkomunističke Srbije. Odstupajući sa mesta predsednika Demokratske stranke, Dragoljub Mićunović je rekao: „pretendent na naslednika, ambiciozan ne samo za predsednika Demokratske stranke, nego mnogo ambiciozniji za više mesta u ovom našem društvu i državi“. A akademik Ljubomir Tadić na jednoj skupštini Demokratske stranke rekao je: „Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“.

Ne držeći mnogo do hronološke preciznosti i Dobrica Ćosić na dan ubistva Zorana Đinđića u svojim dnevničkim beleškama piše: „I on (Đinđić, prim. L. P.) je bio čovek iz moje bašte i mog sveta. Mladić koji je išao za mnom, koji me je sledio od studentske pobune 1968. godine (Đinđić je tada bio učenik Devete beogradske gimnazije, prim. L. P.) i dugo do devedesete. I kada me je izneverio“.

***

Nakon šoka koji je izazvalo ubistvo demokratski izabranog premijera, i masovnog učešća građana na njegovom pogrebu, nastavljena je diskreditacija Zorana Đinđića. S jedne strane, u govoru na opelu u Hramu Svetog Save mitropolit Amfilohije Radović označio ga je kao izdajnika nacionalnih interesa. „Đinđić je“ – rekao je mitropolit – pogođen u srce ’rukom bratomržnje’ zato što je „u trenutku najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku pomirenja Evropi i svetu“. Ovaj stvarni razlog ubistva Zorana Đinđića izgubiće se u zaglušujućoj kampanji sa druge strane o ubistvu premijera zbog njegovih veza sa organizovanim kriminalom. Držanje Demokratske stranke u toku sudskog procesa optuženima za ubistvo premijera, početak je njenog kraja kao stranke demokratske alternative u Srbiji.

Pravo na slobodno političko organizovanje u Srbiji rezultiralo je stvaranjem velikog broja političkih stranaka. Uglavnom sa istim programom: tržišna privreda, višestranački sistem, parlamentarna vladavina. Brojnost političkih stranaka nije bila izraz stvarnog pluralizma društva, a nije tome ni doprinosila.

Prema Zoranu Đinđiću, Srbija je posle razdoblja od polovine 80-ih godina 20. veka do 5. oktobra 2000. godine, a naročito posle 5. oktobra, imala potrebu, a možda i mogućnosti, samo za dve stranke: stranku kratkoročnih i dugoročnih promena i stranku kontinuiteta. Kao nikada u svojoj istoriji, Srbija je posle 5. oktobra za orijentaciju na promene imala podršku sveta. Duh promena i integracija posle hladnog rata i blokovske podele sveta, ali i nakon kretanja unazad tokom dve poslednje decenije 20. veka, davali su Srbiji jedinstvenu šansu. Bio je naravno nužan bilans razdoblja koje je dovelo do katastrofe. On je, međutim, izostao, iz dva razloga. Zemlja je bila višestruko istrošena, stanovništvo izmoreno i frustrirano, sa očekivanjima brzog poboljšanja stanja. Bez spremnosti društva za trenutak istine, posebno u intelektualnoj eliti, nije se moglo ostvariti očekivanje teških postupnih promena. Drugi razlog ležao je u društvenoj strukturi proizašloj iz pripreme i viđenja ratova, kao i njihovog dugog trajanja. Oko Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije, potonjeg predsednika SRJ, učvrstio se širok savez snaga kontinuiteta. Brojne afere i intenzivna medijska kampanja podrivali su orijentaciju na dugoročan i postepen oporavak kroz temeljne reforme unutar zemlje, saradnju sa svetom, vraćanje kredibiliteta države kroz priznavanje međunarodnih obaveza. Trebalo je oporaviti na smrt oborenu ekonomiju, isporučiti Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, što je podrazumevalo sudski proces. Na kome bi se, umesto lokalne interpretacije istorije Srbije na kraju 20. veka, obelodanila njena stvarna istorija, bez mitova i političkih manipulacija. Zemlja je bila pred brojnim problemima: odnosi sa novostvorenim državama posle raspada Jugoslavije, perspektiva odnosa sa Crnom Gorom, pitanje Kosova nakon ukidanja autonomije, aparthejda, rata i bombardovanja.

Reformska vlada Zorana Đinđića, išla je za događajima i nudila rešenja pojedinih problema. Ali je, pre svega, nastojala da formuliše strategiju promena i za nju dobije međunarodnu podršku. Nema sumnje da je to za snage kontinuiteta predstavljalo opasnost koju je trebalo ukloniti bez oklevanja i ne birajući sredstva. Javnost je – kao i u slučaju svih političkih ubistava – bila navikavana na mogućnost ubistva premijera Đinđića. Bilo je nekoliko pokušaja atentata. Pri tome treba imati u vidu da je premijer po definiciji morao da saopštava neprijatne istine društvu koje nije volelo da ih čuje. On je, međutim, bio uveren da mu to nalaže politička odgovornost. Bio je svestan njene cene: ako od te politike ne odustane – po sebe lično, a ako odustane – po Srbiju koja je posle 5. oktobra imala možda poslednju šansu.

***

Ko je, onda, bio Zoran Đinđić? Filozof koji je to prestao da bude, da bi postao političar? Novi nosilac stare paradigme – srpsko nacionalno pitanje kao državno pitanje, ili modernizacija Srbije. To jest: državne granice koje bi obuhvatale sve teritorije na kojima žive pripadnici srpskog naroda, uključujući i one na kojima je on pomešan sa drugim balkanskim narodima. Ili, ljudska prava za njegove pripadnike na teritorijama tih država? Da li je Zoran Đinđić usamljena pojava u novijoj istoriji srpskog naroda? Ili je jedan od onih njegovih, istina malobrojnih mislilaca, kojima ona – posle istorijskog poraza – može da se vrati? Sam Zoran Đinđić je u Slobodanu Miloševiću video svoju ontološku suprotnost, a vraćao se knezu Mihailu Obrenoviću, koji je ubijen zbog nastojanja da stvori modernu državu u kojoj vlada zakon pred kojim su svi građani jednaki, i u kojoj zvanja zavise od znanja.

***

Iz pera publiciste Mijata Lakićevića dolazi odgovor na pitanje: Ko je bio Zoran Đinđić? Po mome mišljenju to je do sada najpotpunija intelektualna biografija Zorana Đinđića. Precizna i potresna biografija. Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvoga ne može razumeti. Nije tačan utisak da je zbog uloge u političkom životu, i naročito zbog njenog tragičnog kraja, Zoran Đinđić zanemaren kao filozof. Tri od pet tomova Izabranih dela Zorana Đinđića – u izdanju Narodne biblioteke Srbije i Fonda dr Zoran Đinđić (2010-2013) – ispunjavaju njegovi filozofski radovi. To su: Jesen dijalektike. Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva (predgovor Novice Milića „Jesen dijalektike u proleću mišljenja Zorana Đinđića“); Subjektivnost i nasilje (predgovor Miroslava Malovića „Jesen moderne“); Filozofski zapisi, ogledi i rasprave 1976-1996 (predgovor Novice Milića „Filozofski put Zorana Đinđića“). Upravo posle ubistva Zorana Đinđića više filozofa njegove generacije objavilo je rasprave i knjige o njegovom filozofskom razvoju i filozofskom delu. Videli su ga kao nosioca novog mišljenja među filozofima u Srbiji, gde je – u savezništvu ili u sukobu sa vlašću – dominirao kao kritička varijanta vladajuće ideologije praksis-marksizam. Praksisovci se nisu bavili Marksovom ekonomskom teorijom. Zaokupljao ih je mladi Marks, izvorni Marks, humanistički marksizam, za razliku od njegove staljinističke interpretacije koju su svodili na državni teror. Nisu uzimali u obzir da je Oktobarska revolucija, kako je govorio italijanski marksista Antonio Gramši, u stvari bila protiv Kapitala. Odnos Zorana Đinđića i njegovih profesora praksisovaca Novica Milić je ovako rezimirao: „Privlačio je pažnju svojom radoznalošću, koncentrisanošću na problem, strogim razvijanjem argumentacije i sposobnošću da formuliše nove stavove uprkos uvreženim mišljenjima i autoritetima. Pri tome valja dodati da njegov izvorni filozofski dar nije bio usmeren da izgradi karijeru, akademsku ili stručnu, već na pretresanje tema svog vremena iz ugla tematike koja ga je zanimala“.

Ova Milićeva napomena bitna je za razumevanje odnosa filozofije i politike kod Zorana Đinđića. On je uvek u sporazumu sa samim sobom. Zato su se njegovi stavovi mogli tako lako sažeti u metafore. Ostali su uvek aktuelni. Kao, na primer, Filosofija palanke Radomira Konstantinovića, koja je i posle 50 godina u središtu glavne kontroverze u srpskoj intelektualnoj eliti. Nijedan od brojnih spisa beogradskih praksisovaca nije danas citiran.

Po Novici Miliću Jesen dijalektike i utemeljenje kritičke teorije društva, zajedno sa delom Subjektivnost i nasilje, predstavljaju jedan od vrhunaca „domaće filozofske literature druge polovine prošlog stoleća“. Đinđić je bio toliko nov da ga – po Dunji Melčić – u domaćoj filozofskoj zajednici nije imao ko da čita: bio je od nje udaljen svetlosnim godinama. Ipak, možda je tačnije reći da je bio dovoljno čitan da bi bio ignorisan i potiskivan. Zatvorena, ova je zajednica odbijala dijalog, prevođenje i citiranje stranog autora smatrala je dovoljnim dokazom njegovog uticaja. Paradigmatičan su primer radovi prof. Aleksandra Molnara o uticaju Karla Šmita na Zorana Đinđića. Pojedini pripadnici domaće filozofske zajednice su na jednu odabranu temu svog proučavanja stavljali monopol, pretvarajući je u neku vrstu privatne svojine.

Osim toga, praksisovci su bili povezani sa autoritetima u drugim oblastima nauke, a preko njih – i sa izvesnim političkim autoritetima. Ključna ličnost ovog specifičnog saveza bio je književnik Dobrica Ćosić. Preko književnog narativa, naročito romana Vreme smrti, već od početka 70-ih godina, još za života Josipa Broza Tita, Dobrica Ćosić je u Srbiji predstavljao instituciju. Takvu njegovu poziciju učvrstio je izbor za predsednika Srpske književne zadruge, oko koje je bio okupljen veliki broj srpskih intelektualca, među kojima najviše onih iz kruga u Siminoj 9a. A zatim, izbor za redovnog člana SANU, odnosno njegova pristupna beseda o srpskom narodu kao pobedniku u ratu i gubitniku u miru. Književna forma u kojoj je konstituisana i širena nacionalna ideologija dovela je do eksplozije kolektivnih emocija.

***

Zoran Đinđić je od početka politički delovao u skladu sa svojim filozofskim mišljenjem. Intelektualac za njega nije bio „so nacije“. Proširio je sam pojam intelektualca: „kada kažem intelektualac, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uopšte privrednici… Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari imaju obavezu da reaguju kada stvari krenu u pogrešnom pravcu. U svakom društvu elita je odgovornija za sudbinu zajednice od tzv. naroda. Ona mora da jasno opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek tada može da utiče na većinu stanovništva“.

Šta se u Srbiji događalo posle 1980. godine? Kako je njena društvena elita anticipirala 1989. godinu? Kako je Zoran Đinđić video sebe?

„Kraj ideologije“ – smatrao je Đinđić – „otvorio je put integrativnoj politici. Istina, u Jugoslaviji se veći broj intelektualaca angažovao na etničkim programima. To je bilo najjednostavnije. I dovelo je do buđenja velikog intelektualnog aktivizma. Ali, ako se ne shvati da politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost, ona postaje literatura. A u zemlji snažnog patrijarhalnog mentaliteta i žive mitske svesti, to može imati fatalne posledice za njenu budućnost“.

Zoran Đinđić to razume i zato ostaje van društvenog konsenzusa koji se u Srbiji stvara u drugoj polovini 80-ih godina 20. veka o rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja vraćanjem na 19. vek, a ne orijentacijom na modernizaciju Srbije.

„Ja sam“ – kaže Zoran Đinđić – „oduvek bio takav intelektualac koji se pitao o posledicama ideja. Nikada nisam bio zaokupljen time što sam zavoleo ideje. Uvek sam se pitao šta one donose. Kako se to ostvaruje? Takvi su zapadni intelektualci… oni nisu skloni da kažu ’nalazi su lepi, a što se stvarnosti tiče, time treba da se pozabave drugi’“. Odgovoran političar ne može da kaže narodu „ja vas volim onakvi kakvi jeste. Ne tražim od vas da se mnogo menjate“. Istina je merilo zrelosti. Promene su nužne i na njih odgovor ne mogu dati ni profesorska ni narodnjačka stranka. U promenama mora učestvovati svaki pojedinac pod pretpostavkom da zna u čemu i zašto učestvuje. Nastojeći da pokrene pojedinca, Đinđić se njemu neprestano obraćao, i to na više načina. Knjigama, brojnim raspravama i člancima, predavanjima, posebno čestim intervjuima, svetskim, domaćim, lokalnim glasilima. Koristio je svaku mogućnost da obavesti pojedinca, pozove ga da razmišlja i motiviše da učestvuje u promenama, tj. da učini ono što on može. Od njegovih intervjua dalo bi se sačiniti više knjiga.

Zoran Đinđić nije izbegavao ni razgovore sa političkim protivnicima. Na napade zbog saradnje sa Staljinom u Drugom svetskom ratu, Vinston Čerčil je govorio da je spreman da za pobedu nad nacizmom sarađuje i sa crnim đavolom. Kao što nije bio pod uticajem svakog autora koga je proučavao, prevodio i citirao, tako ni susreti i razgovori Zorana Đinđića sa političkim protivnicima (Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Milorad Ulemek Legija) nisu značili približavanje njihovim politikama, već pokušaj nalaženja rešenja teških problema po što je moguće manju cenu (priznavanje pobede opozicije na lokalnim izborima, mir u Bosni, okončanje režima Slobodana Miloševića bez krvi). Umesto monološke političke kulture, svojstvene autokratskoj tradiciji Srbije, diktaturi monarha u prvoj Jugoslaviji i klasnoj diktaturi u drugoj Jugoslaviji, Đinđić je zagovarao i praktikovao pluralnu političku kulturu. Srbija je i danas daleko od takve političke kulture. Demokratska politička kultura podrazumeva slobodu govora i mišljenja, javno pretresanje pitanja od opšteg interesa, poštovanje drugog i drugačijeg. Drugim rečima, političku zrelost građanina i zajednice.

***

Po povratku iz Nemačke, Đinđić se sa teorijske ravni spustio u „svet života“. Zajedno sa Dunjom Melčić prevodio je (početkom80-ih godina) kapitalno delo nemačkog filozofa Edmunda Huserla Istorija, kriza, nauka i ’svet života’. O delu je govorio 1984. za Treći program Radio Beograda. Tekst retko dobro objašnjava Zorana Đinđića kao filozofa u politici. Zato ga opširnije citiram:

„Prosvetiteljska provenijencija Huserlovog pojma filozofije ni jednog trenutka nije prikrivena, racionalnost je tu neupitna vrednost. Konstatacija da su se nauke otuđile od ’sveta života’ potiče iz krize nauka, međutim, kritika institucionalne racionalnosti sadržana je u izvornom Huserlovom povezivanju samorefleksije i emancipacije. Tematizacija socijalnog funkcionisanja nacionalne racionalnosti samo dalje razdvaja (u stvari konkretizuje) kritičku intenciju sadržanu u emancipatorskom određenju racionalnosti. Naime, ukoliko nauka svoj smisao i svoju realizaciju ima u tome da služi za orijentaciju u svetu aktuelnog iskustva u kome svi mi živimo i delujemo, onda svako iskustvo gubljenja orijentacije u savremenom svetu sadrži kritičku notu uperenu protiv nauke“.

Zoran Đinđić je zaronio u „svet života“ druge Jugoslavije, ali ne tako što je naučeno mehanički primenjivao, već što je u svetlu novog filozofskog mišljenja analizirao duboku političku krizu jugoslovenske države. U više rasprava krajem osamdesetih godina „opisao je stanje“ i „imenovao krivce“. Tražio je orijentaciju. Te su rasprave objedinjene u njegovoj knjizi Jugoslavija kao nedovršena država. U studiji koju je napisao posle ubistva Zorana Đinđića prof. Nenad Dimitrijević obrazlaže „zašto čitati Đinđića“ i kaže: „Đinđićevu Jugoslaviju kao nedovršenu državu vidim kao do danas najznačajnije delo koje smo dobili u oblasti političke i ustavne teorije… reč je o knjizi u kojoj je prvi put u Jugoslaviji na teorijski relevantan način afirmisana liberalna misao o pojedincu, društvu i politici… Đinđić ne kritikuje socijalističku stvarnost tadašnje Jugoslavije sa pozicija idealnog teorijskog modela. Njemu je važno da čitalac ni u jednom trenutku ne izgubi iz vida kako ustavna demokratija ne postoji ’kao takva’. Za nas koji preferiramo ustavnu demokratiju, a koji živimo izvan njenih granica, ovaj aranžman postaje teorijski zanimljiv samo u meri u kojoj je praktično relevantan“.

Posle koncepcijskog razlaza unutar SKJ, ratova i raspada jugoslovenske države, Zorana Đinđića zaokuplja „svet života“ u Srbiji. Već krajem novembra 1989. on piše članak „Srbija, šta je to“ koji će poslužiti kao temeljno polazište za niz drugih tekstova, kasnije sakupljenih u knjigu Srbija, ni na istoku, ni na zapadu (1996). Opet borba za orijentaciju, prosvetiteljsku i emancipatorsku, koja se probija kroz teško nasleđe ratova, izgubljenog međunarodnog ugleda, nepoverenja suseda, ali uz otpor društvene strukture koja je proizašla iz ratova, u čijem interesu nisu promene.

***

Za razliku od većine i filozofa i političara u Srbiji, Zoran Đinđić je stvari posmatrao u složenosti, u povezanosti prošlosti i sadašnjosti, rezultata teorijskog mišljenja i sveta života. Više je važnih činilaca koji su odlučujuće uticali na strategiju promena, koje su drugi ignorisali, ili jednostavno nisu znali. Pomenuću neke od tih činilaca. Zoran Đinđić nikada nije bio član SKJ. Komunističke vlasti su ga hapsile, ali posle sloma komunističke ideologije na evropskom planu, nije se proglasio disidentom. Na komunizam je gledao kao na istorijsku pojavu, koja u Srbiju nije došla spolja već iznutra. Imao je domete, ali i ograničenja, naročito u pogledu sloboda. Napuštanje komunizma Đinđić je zamišljao etapno. Najpre, normativne promene, a zatim, postepene promene mentaliteta, kolektivističkog, patrijarhalnog zatvorenog društva. Srbiju od 1980. do 2000. godine nije objašnjavao pojavom Slobodana Miloševića, već obrnuto: „da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića… nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Nemačkoj posledica slabog društva. A društvo smo mi – i opozicija i crkva i intelektualci itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bismo sklonili Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je jedini krivac“.

Srbija je izgubila međunarodni kredibilitet. Može ga povratiti samo ako napravi bilans, uspostavi distancu i povuče granicu prema prošlosti. To znači, ako prihvati saradnju sa međunarodnim sudovima osnovanim da utvrde istinu o počinjenim ratnim zločinima i sankcioniše ih. Društvo se, međutim, okrenulo protiv zagovornika katarze. U prvom redu protiv Zorana Đinđića kao premijera. Predaju Miloševića Haškom tribunalu tumačilo je kao trgovinu, a ne kao borbu za povratak kredibiliteta.

Za razliku od većine srpskih intelektualaca koji su sebe smatrali zapadnjacima, Zoran Đinđić je poznavao Zapad. Ne samo nemačku klasičnu i modernu filozofiju, već i Nemačku u kojoj su nakon ekonomskog oporavka, nove generacije počele da postavljaju pitanja o njenoj odgovornosti za Drugi svetski rat. Samorefleksija je dolazila iz dubina nemačkog društva. Pripremana je u teškim godinama posle Drugog svetskog rata u naučnoj (filozofija, istoriografija) i umetničkoj (književnost, film, teatar, muzika) eliti. To se više nego dotaklo Zorana Đinđića. Odredilo ga moralno. U zemlji je bio smatran nemačkim čovekom, što je značilo plaćenikom, a bio je, kako je za njega jednom rekao Milan St. Protić, „za prsa ispred drugih“.

Zoran Đinđić je ogromnu pažnju posvećivao ekonomskom oporavku i modernizaciji zemlje. Znao je da na patrijarhalnom supstratu, na kome je počivao i državni socijalizam, institucije modernog društva ne mogu biti mnogo više od imitacije. To frustrira, izaziva otpor, i dovodi čak do neprijateljstva prema uzoru. Na tome se zasniva i Đinđićevo razlikovanje istočnoevropskih zemalja posle kraja blokovske podele sveta. Zemlje ekonomski razvijenije i sa dužom demokratskom tradicijom, objektivno su bile pripremljenije za uključivanje u evropske integracije. To, međutim, nije bio slučaj sa agrarnim zemljama slabe demokratske tradicije u koje je spadala i Srbija. U tome je Đinđiću pomagalo dobro poznavanje novije srpske istorije.

Kada sam posle dve godine rada na Đinđićevim tekstovima, rekla Vesni Pešić da sam zadivljena njegovim poznavanjem novije srpske istorije, ona mi je odgovorila: „On je sve to čitao“. Da, i drugi su čitali, možda čak duže od njega, ali on je to razumeo. Otkrivao je tanušni kontinuitet ideje moderne države, tj. evropeizacije. Mijat Lakićević je kao njegove prethodnike pomenuo srpske komunističke liberale na čelu sa Markom Nikezićem. Ali ta ideja je imala dužu istoriju. Udarac krmom dao je Dositej Obradović. U jednom svom radu citirala sam francuskog slavistu Mišela Obena, dobrog poznavaoca dela Dositeja Obradovića. On se čudio zašto je Dositej Obradović tako malo prisutan u istoriji srpske političke i društvene misli. Potiskivana, ta se ideja ipak vraćala. Kada je pročitao studiju „Milan Piroćanac, zapadnjak u Srbiji 19. veka“, hrvatski istoričar i teoretičar književnosti, Stanko Lasić napisao mi je da o tome ništa nije znao i da sada shvata da: „ta ideja (prosvetiteljska) u Srbiji u porazu traje ali se ne predaje“. Piroćančevi memoari objavljeni su tek 2004. godine, a njegovi radovi o spoljnoj politici Srbije, predstavničkoj demokratiji, „šovimentnoj inteligenciji“ nisu ni do danas sakupljeni i publikovani. Zato je izuzetno značajna knjiga Mijata Lakićevića Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj. Ona pokazuje da Srbija – nakon katastrofe kao posledice pogrešnog izbora na razmeđi drugog i trećeg milenijuma – može postati država sa perspektivom za nove generacije samo ako se vrati orijentaciji koja je nasilno prekinuta 12. marta 2003. godine.

Izvor: pescanik.net

Putuj, Evropo

Piše: Đorđe Šćepović

U Mostaru je oskrnavljeno Partizansko groblje. Zapravo, u Mostaru je razoreno Partizansko groblje. Uništeno je više od 700 spomen-ploča. Od tragedije i beščašća samog čina razora partizanskih spomenika neuporedivo je veća tragedija što nas je sve to skoro pa nimalo uznemirilo. Što nas je vijest o tome zatekla skoro pa ravnodušne. Ako je to i vijest? Da li je? Ako mene pitate i nije neka vijest. Vijest bi bila informacija o masovnoj pośeti grupe studenata ili đaka Partizanskom groblju u Mostaru. Takođe, vijest bi bilo i saznanje da su građani Mostara u zajedničkoj akciji očistili i uredili prilično zapušteno Partizansko groblje u Mostaru. Ili da su ekskurzije iz bivših jugoslovenskih republika umjesto obaveznog pohoda na bogomolje, između ostalih spomenika NOB-a, obilazile i Partizansko groblje u Mostaru. No, ako znamo da se sve to ne događa, da li je skrnavljenje Partizanskog groblja vijest? Ako i jeste koliki je rok trajanja jedne takve vijesti, dan, dva ili tri? Kakve će posljedice proizvesti jedna takva vijest? Kolektivna ravnodušnost je samo jedan od razloga zašto ovo nepočinstvo neće izazvati ništa više od nekoliko novinskih tekstova, određeni broj individualnih reagovanja i, u najboljem slučaju, protest skromne grupe antifašista. Kad kažem skromne na umu mi je broj, nikako vrijednost. Kad kažem skromne na umu mi je masovnost tzv. litija, ravnogorskih svinjokolja ili ustaških orgijanja. Ali, bestijalnosti su oduvijek rezervisane za rulju. Partizani su, znate, odavno nalik poeziji. A znate da poeziju čitaju rijetki. Da poezija nije zabava za mase. Za dom spremni, Za kralja i otadžbinu, Pravoslavlje ili smrt je već neka druga priča. U svijetu literature bila bi to, recimo, MirJam. Epidemija fašizma decenijama razara prostor zvani Balkan. Epidemija revizionizma i rehabilitacije zla. U Hrvatskoj su ustaše popularne poput Marvelovih superheroja. Njima se u čast organizuju koncerti, posvećuju pjesme i njima se u čast u pola glasa govori o Jasenovcu. Dok u školama nastavnici sa sve učenicima salutiraju NDH. U Srbiji se sudovi bave likom i djelom četničkih koljača, spirajući krv s njihovih biografija. Nikola Kalabić najednom biva nevin i na pravdi Boga obilježen i osuđen od strane crvenih neprijatelja vaskolikog srpstva. Draža Mihailović na dar dobija ulicu u Kragujevcu, a na državnim svečanostima i proslavama njegov je lik lik heroja kojem đeca u čast poju prigodne pjesme o slavnom đeneralu. Stihovi Dimitrija Ljotića su obavezan repertoar zvaničnih državnih događanja. Četnički pokret je u udžbenicima već odavno antifašistički. I? Ako sve to znamo zar je skrnavljenje partizanskih grobova vijest? Zar može biti vijest ako živimo vrijeme u kojem Crkva Srbije popove-ubice proglašava svetima? U kojem Joanikija Lipovca, odanog slugu Pircija Birolija, proglašava mučenikom i žrtvom bezbožne ideologije? Može biti da je komunizam bezbožan, ali jedno je izvjesno: Joanikije Lipovac je bio sluga italijanskih fašista, i ta mu ideologija nije nanijela nikakvo zlo. Da li je u tom slučaju i u perspektivi Jovana Mićovića fašizam ideologija od Boga?

Odavno je pređena crvena linija. Odavno se čekićima lome partizanske nadgrobne ploče, a na njima ispisuje U, ili Čiča, sasvim je svejedno. Na njima se urezuje Tito je mrtav. No, da je zaista mrtav, da li bi im bilo toliko stalo? Mrtvi nemaju moć da im se suprotstave. Da ih ugroze. Ali oni znaju da nije mrtav testament koji je Tito ostavio, i da njegovo nasljeđe ne može srušiti ni najteži malj, makar i Tor zamahnuo njime. I tako je u Bosni i Hercegovini, i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. Zlo je oslobođeno iz boce te danas ruši, skrnavi ili u Nikšiću zapišava spomenik Ljubu Čupiću. Crnogorski NVO čuvari savjesti na razaranje Partizanskog groblja reaguju na njima svojstven način: Nije u redu uništavati spomen-obilježje, to je zakonom zaštićeno, kažu. Suština im izmiče, ili je, ipak, s namjerom prenebregavaju? Nije u redu godinama ćutati na mržnju, hraniti je, braniti je, a umalo ostati bez pluća zbog povike na korupciju i manjkavosti nekog tendera. Zar se nije moglo viknuti na sve to, ako vas već mrzi da vičete samo na mržnju? Valjda bi morala imati prednost.

Juče je bio Međunarodni dan borbe protiv govora mržnje. Nek nam je sa srećom. Ako tu bitku nijesmo već odavno izgubili.

Putuj, Evropo

Piše: Goran Popović

Premijer nam se opet sprema za Beograd. Da resetuje odnose da Srbijom. Ono što smo čuli u najavi ove posjete ne uliva nadu da će premijer odustati od svoje snishodljivosti prema Vučiću. Naprotiv, predviđene teme za Dritanovo resetovanje opet će biti uglavnom povlađivanje srpskim inicijativama  i interesima, kao što su „Otvoreni Balkan“, tzv. „temeljni ugovor“ i možda još jedno moljakanje za izručenje Svetozara Marovića… Ponižavajuće za premijera, što je manje bitno s obzirom na njegov politički bekgraund, ali nedopustivo ponižavajuće za nezavisnu, suverenu državu Crnu Goru koju on, nažalost, predstavlja. Nama treba državnik, a ne politička tranja.

U principu – da, odnose sa Srbijom trebalo bi resetovati. Evo nekoliko  sugestija premijaru kako to učiniti, a ne biti u ulozi podanika regionalnog „velikog brata“, već ravnopravan sagovornik.

Prije svega trebalo bi da Dritan od Vučića zatraži izvinjenje zbog „bitke za Nikšić“ i obećanje da neće organizovati već najavljenu „bitku za Budvu“, odnosno da se više neće direktno miješati u unutrašnje stvari Crne Gore i ovdašnje izbore.

Zatim, premijer bi mogao Vučiću sugerisati da više ne finansira i ne pruža svakovrsnu drugu logistiku političkim subjektima u Crnoj Gori koji su otvoreno protiv njene nezavisnosti, protiv njenog članstva u NATO i protiv njene proevropske politike. Onima koji slave Podgoričku skupštinu kojom je 1918. godine nasilno ukinuta međunarodno priznata država Crna Gora, a kasnije i autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva.

Takođe bi Vučića premijer trebalo da opomene kako nije dobro to što pročetničku vlast u Nikšiću nagrađuje finansijskim bonusima zato što tamo oni  uklanjaju državne zastave Crne Gore iz tog grada i ne dozvoljavaju da se kod njih organizuje centralna proslava  13. jula.

Valjalo bi, osim toga, da premijer upozori Vučića na skandaloznu medijsku, bolje reći propagandnu okupaciju Crnu Gore od strane srpskih medija, kao i nedopustivo političko djelovanje Crkve Srbije u destabilizaciji ove države i negiranju crnogorskog identiteta. 

A pošto je prevashodni zadatak manjinske vlade ubrzanje puta prema članstvu u EU, premijer Abazović bi trebalo da u resetovanju odnosa sa Srbijom promoviše stavove Brisela, kako bi se usaglasila regionalna integraciona politika. Podsjetimo, njemački kancelar Šolc tokom posjete Zapadnom Balkanu zahtijevao je od Srbije priznanje Kosova i uvođenje sankcija Rusiji ako želi u EU. Isto je saopštila i  evropska poslanica Viola fon Karmon, da bi to prije dva dana postao i zvanični stav Evropskog parlamenta.

U kontekstu evropskih integracija, dakle,  premijer Abazović bi trebalo, na fonu briselske spoljnje politike, takođe da Vučiću bar sugeriše da prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji, kako bi se usaglasila regionalna integraciona politika. Pogotovo jer je, nakon posjete Ukrajini, ponosno izjavio kako je Crna Gora zbog toga postala značajan evropski diplomatski igrač, Dritan bi trebalo da ima taj kapacitet. Eto mu prilike da bude državnik evropskog formata, a ne politička tranja u službi tuđih interesa.

Uostalom, uz priznanje Kosova i uvođenje sankcija Rusiji i priča o „Otvorenom Balkanu“ dobila bi neki racionalan smisao. Jer, Kosovo bi na taj način postalo ravnopravan sudionik tog projekta, a ne regionalna „crna rupa“. Takođe, slobodan protok ljudi, robe, usluga i kapitala ne bi više, kao sada preko Srbije, bio dostupan i zločinačkom režimu u Kremlju.

Eto, to su neke teze za suštinsko i obostrano korisno resetovanje odnosa između Srbije i Crne Gore. Na ravnoparvnim osnovama elementarnog međusobnog uvažavanja.

Ako može tako – OK. Ako ne – da mi nastavimo naš put prema Evropskoj uniji, a neresetovana Srbija neka i dalje dijeli „vrijednosti“ sa Rusijom i Bjelorusijom.

Tako bi uradio državnik od integriteta, a kako će Dritan – viđećemo…

Putuj, Evropo

Piše: Bojan Tončić

Ime i prezime ratnog zločinca i realizatora genocida Ratka Mladića je na brojnim fasadama srbijanskih gradova i uz njega je – za neupućene – sintagma srpski heroj; sledeći logiku prastarog grafita iz nekih normalnijih vremena (“Džaba ste krečili”) konstatujmo da je ispisan debakl normalnosti, obeležen niz neuspelih pokušaja marginalizovanih grupa i pojedinaca da se “okreči”, da istina o srpskim zlodelima postane deo kolektivnog pamćenja.

Gubitnici u ratu – na vlasti u miru i njihovo vaspitno zapušteno potomstvo ispisuju brutalnu auto – lak istoriju  u kojoj, ima mesta samo za jednu osobu. Zato je višegradski monstrum Milan Lukić ostao bez grafita, iako likom i delom na najuverljiviji način personifikuje suštinu agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, genocid i progon Bošnjaka na svirep način, uz podrazumevajuće nečovečne postupke, poput silovanja žena i devojaka. Možda mu je za utehu to što ga je Radovan Karadžić odlikovao Ordenom za vojne zasluge.

Lukić je komandovao jedinicom Osvetnici koja je dejstvovala u sastavu Vojske Republike Srpske, a zajedno sa njenim pripadnicima izveo je otmice i ubistva Bošnjaka u Štrpcima i Sjeverinu (selo Mioče). Pred srbijanskim pravosuđem osuđen je za otmicu i ubistva otetih u Sjeverinu na 20 godina zatvora. Sve vreme suđenja, kao i u presudama prvostepenog i Vrhovnog suda država tretira ubice kao bandite, uprkos njihovoj nesumnjivoj povezanosti sa državom. Regrutovani su, prema brojnim njihovim iskazima, u mobilizacijskom centru koji je usred Beograda (Terazije 25) radio pod okriljem fantomske firme, zavičajne humantarne organizacije Bosanaca u Srbiji. Tu su popunjavane i opremane najkrvoločnije jedinice, među kojima i Osvetnici, sa neograničenom dozvolom za ubijanje, silovanje, paljenje i pljačku.

Drina je odnela savest

Nije, dakle, bilo srbijanskih paravojski, svi zločini počinjeni tokom rata u Višegradu, kao i drugde u istočnoj Bosni, bili su deo planirane kampanje etničkog čišćenja koju je realizovao agresor, preko državnih jedinica za istrebljenje, desperadosa sa dozvolom za ubijanje.

Na početku rata Višegrad je imao 21 hiljadu stanovnika, od čega su 31,8 odsto bili Srbi, 63,5 odsto Bošnjaci (Muslimani, što je bio termin za tu nacionalnost). To je grad koji je već doživeo etničko čišćenje u Drugom svetskom ratu; četnici su opsedali grad, klali civile i bacali leševe u Drinu. Više od tri hiljade bošnjačkih muslimana je pobijeno, 300 porodica potpuno iskorenjeno.

Užički korpus je na početku rata zauzeo grad i ostao u njemu do 19. maja te 1992. godine. Prema respektabilnim izvorima, najviše otmica i ubistava Bošnjaka dogodilo se nakon odlaska Korpusa, približno 400 ljudi ubijeno je do kraja godine. Formirani su logori, započelo je sistematsko silovanje Bošnjakinja, premlaćivanje nedužnih, nenaoružanih ljudi, pljačke i uništavanje imovine Bošnjaka.

Ubistva. Monstruozna. Jun 1992. bio je mesec u kojem su goreli višegradski Bošnjaci; zatvoreni u dve kuće, 14. i 27. juna i zapaljeni.

Tog 14. juna Osvetnici su primorali veću grupu Bošnjaka da uđu u kuću kuću Adema Omeragića u Pionirskoj ulici. Unapred su sve pripremili za zločin, tepisi i podovi bili su natopljeni benzinom. Vatru je potpalio Milan Lukić. Čuo se vrisak, ljudi su goreli, bilo je žena i dece, izgorela je beba stara tri dana koja još nije dobila ime. Četiri osobe preživele su buktinju, a po presudi Haškog tribunala najmanje 53 su izgorele ili ubijene iz automata.

U kući Mehe Aljića na Bikavcu 27 juna Lukić i njegovi saučesnici zapalili su najmanje 70 Bošnjaka, jedina je preživjela Zehra Turjačanin. “Čim su je zapalili… u tom strahu, zbog svega toga nekako nisi mogao da vodiš računa, a i nisi ni mogao da vidiš šta se dešava. Kroz te prozore počela me vatra peći. Nije da je trebalo pobjeći – jer tu gore najmiliji, možda u jednom momentu mi je palo na pamet da izgorim i ja, ali ostao mi je brat pod nekim ciglama, i jedan rođak, ubiće i njih, zapaliće kuću i izgoriće i oni pod tim ciglama. Ostao je i komšiluk, jer sutra će se vratiti zapaliće i drugi narod. Trebalo je to reći. I taj narod treba da ide. I pokušala sam. Prvo što sam uradila sa jednom rukom sam se … i na onaj prozor sam se naslonila. Kako sam izašla, vjerujte ne znam ni ja sama“, svedočila je preživala.

Gnusno, svirepo, sa umišljajem

Izgorela je i porodica Esada Tufekčića. “Na Bikavcu sam izgubio kompletnu porodicu: suprugu, kćerku od pet godina i sina od dvije godine. Pored njih tu su stradali punica mi, svastika jedna. Kako koji boravak na Bikavcu, sve teže i teže je čovjeku kad se sjeti svega toga i zamisli u kakvim su mukama oni ispustili svoje duše.“

Hašku presudu kojom je 2009. potvrđena njegova kazna doživotnog zatvora, Milan Lukić dočekao je sa ciničnim, podrugljivim osmehom na licu, držeći ukoričenu knjižicu sa krstačom na koricama. Njegovom bratu Sredoju prvostepena kazna od 30 smanjena je na 27 godina zatvora (presuđeno je da nije učestvovao u prebijanju logoraša).

“Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom umišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima”, rekao je, prilikom izricanja kazne predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson.

Epilog dostojan Srbije

Milan Lukić i Osvetnici su 22. oktobra 1992. iz autobusa na liniji Priboj – Rudo, tokom prelaska preko teritorije Republike Srpske u mestu Mioče, kod kafane Amfora oteli 15 muškaraca i jednu ženu, odveli ih u Višegrad, gde su ih psihički i fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine. Ovi građani Srbije ubijeni su samo zbog toga što su bili Bošnjaci. Ubijeni su Sjeverinci: Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džahić, Ramahudin Đatović, Ediz Gibović i jedina žena među njima, Melvide Koldžić.

Za ovaj zločin su na po 20 godina zatvora osuđeni Milan Lukić i pripadnici Osvetnika Dragutin Dragićević i Oliver Krsmanović, dok je Đorđe Šević dobio 15 godina.

Lukić i Osvetnici su 27. februara 1993, oteli i ubili 18 Bošnjaka jednog Hrvata i jedno neidentifikovano lice arapskog porekla. Zločin, otmicu i ubistvo, počinili su pod Lukićevom komandom, u zajedničkoj akciji za koju je logistiku pružila Vojska Jugoslavije. U jezeru Perućac pronađeni su posmrtni ostaci četvorice ubijenih, a ostale žrtve i dalje se vode kao nestale. Ubijeni su zbog toga što su pripadali bošnjačkom narodu (uz Hrvata Tomu Buzova, penzionisanog oficira JNA koji je išao u Podgoricu da poseti sina vojnika VJ); postupak njihovog izdvajanja od ostalih putnika i docnije okrutno mučenje i likvidacija izazivaju bol i gnev zbog stepena neljudskosti.

Nema Milan Lukić svoj grafit, za ispisivače je očito važan kvantitet, budući da je vođa Osvetnika ubio između 140 i 150 Bošnjaka, čime se nije ni približio Mladiću (bestijalnost se ne ocenjuje). Nema ni podršku većine političara – samo je dosledna Srpska radikalna stranka, ovenčana svakovrsnim zločinima, štampala njegovu ispovednu prozu (koju je, zapravo, uglazbio Rajko Đurđević, svojedobno novinar ratnohuškačkog magazina Duga, tek nešto pismeniji od Lukića) “Ispovest haškog sužnja”. Ne želite da čitate to štivo, prva rečenica glasi ovako: “Početak krvavog rata naroda bio je komičan“.

Za Srpsku pravoslavnu crkvu nema ničeg spornog, još 2011. organizovala je promociju Lukićeve kupusare u patrijaršijskom domu, popovskom motelu pored vračarske mega-bogomolje. Kriv za to je, ispisaće SPC u docnijem saopštenju, samo jedan nesmotreni pop, inače ta organizacija sa promocijom nema veze. Neko je možda i poverovao.

Promocija je priređena i na Gradskom trgu u Valjevu avgusta 2011, a govorio je stvarni autor Rajko Đurđević.

Argentina ili Srbija

Nema Lukića mnogo u medijima, kao da je planski marginalizovan kod državnih, a ostali su  nezainteresovani. Govorio je za režimski tabloid Večernje novosti 2019. i negirao krivicu za sve zločine koje je počinio. Verovao je u tadašnjeg predsednika SAD-a Donalda Trampa koji je ispao neučtiv, nije mu odgovorio na dva pisma. A zauzima počasno mesto u Lukićevoj ćeliji, pored fotografije na kojoj je ikona Beli anđeo. Tu je Lukić saopštio Donaldu da su ga u Hagu terali da “laže protiv drugih”, u zamenu za slobodu.

Mnogo ranije, 2016, govorio je za Nedeljnik. Ovako to zvuči u izvođenju Lukića i novinara Nedeljnika: “Ne plaši ga pomisao da će provesti svoje poslednje dane u zatvoru. ‘Ne, ne! I ko ti je to rekao da će to da se desi!’ Naprotiv, raduje se. Veruje, ili kaže da veruje, da će izaći svakog momenta. Objašnjava da, zbog toga što se dešava sada u Siriji sa Islamskom državom, ljudi konačno razumeju kakva je to vrsta ljudi, ti muslimani protiv kojih se on borio u Bosni (podvukao B.T.). Štaviše, on zaključuje, na osnovu političke situacije, da će izaći zato jer jako veruje u ljudska prava: ‘Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i evropski zakoni ne dozvoljavaju kazne preko 20 godina. U Velikoj Britaniji se može dobiti do 25 godina, ali u Holandiji ne više od 12. Ako uzmemo 20 godina, manje jedna trećina zbog dobrog vladanja, već sam deset godina odležao, za tri-četiri godine možemo da pijemo kafu na Rekoleti (Buenos Ajres).'”

Svoju budućnost vidi u Argentini koja će ga prihvatiti, budući da poseduje (Lukić) rešenje za Foklandska ostrva. Nije saopštio kakvo, tajna je. “Vi mislite da će Argentina prihvatiti kriminalca koji je osuđen za etničko čišćenje?”, pitao je novinar.

Odgovor je bio pun optimizma, iznad svega logičan: “Zašto me ne bi prihvatila nakon što su onako prihvatili nacističke vojnike?”

Bilo bi svakako najbolje za njega da je odgovarao u Srbiji, da ga je optužilo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, da je zavšio, recimo, u sremskomitrovačkoj kaznionici, u kojoj ratni zločici fakultativno robijaju. Imao bi slobodne vikende, godišnje odmore, odsustva zbog privatnih poslova. Poštovanje robijaša, pre svega.

Sigurno je Lukić započeo neke ozbiljne poslove u Argentini, u kojoj je boravio do 2005. kada je uhapšen. Inače ne bi morao da ide tako daleko. Srpski je državljanin, prima džeparac iz državnog budžeta (zasluge haških zlikovaca su zakonski honorisane). Možda bi završio u vladajućoj stranci Aleksandra Vučića (da, “sto Muslimana za jednog Srbina”), ili Socijalističke partije Slobodana Miloševića (“Srbija nije u ratu”), za čijeg je vakta ubijao preko Drine.

Izvor: Al Jazeera

Putuj, Evropo

Piše: Dragan Markovina

Otkad je krenula agresija Rusije na Ukrajinu, a zapadna diplomacija, kao i ona Europske unije u cjelini shvatila čime je rezultirala njena pasivnost u regiji koju sami nazivaju Zapadnim Balkanom, traju opsesivni pokušaji da se spasi što se spasiti da, da se smanji utjecaj Rusije i učinci njene dosadašnje politike i da se konačno otvori realna europska perspektiva za te zemlje. I obilaze tako lideri europskih zemalja postjugoslavenske zemlje, nude mrkvu i batinu, bivaju lijepo primljeni, ali efekta nema pa nema. Štoviše, ne samo da nema efekta kod, npr. Aleksandra Vučića i zahtjeva da se Srbija konkretno svrsta uz vanjsku politiku Europske unije, nego efekta nema ni u vezi Bugarske, zemlje koja je članica EU, a koja na svaki mogući način putem desničarske povijesne mitologije, koči i mobingizira Sjevernu Makedoniju, zemlju koja je odavno trebala biti primljena u EU.

I kad je sve tamo gdje je situacija puno jasnija tako, kako li je tek po pitanju Bosne i Hercegovine, mogli smo vidjeti ovog vikenda u Bruxellesu. Tamo je čelni čovjek Europskog vijeća, Charles Michel, okupio predstavnike većine parlamentarnih stranaka i članove Predsjedništva Bosne i Hercegovine koji su nakon cijelodnevnog vijećanja potpisali nešto što se zove „Politički dogovor o načelima osiguravanja funkcionalne Bosne i Hercegovine koja napreduje na europskom putu“. Iako je već iz ovog ezopovskog jezika u naslovu dokumenta jasno da od svega toga neće biti ništa, vrijedi reći kako on u uvodu uvažava daytonsku stvarnost Bosne i Hercegovine, tj. dva entiteta, Distrikt Brčko, tri konstitutivna naroda i ostale građane, zatim garantira cjelovitost i neovisnost Bosne i Hercegovine, traži mirnu kampanju bez mržnje i brzu implementaciju rezultata izbora bez blokada, provođenje izbornih i ustavnih reformi sukladno presudama domaćih sudova i Europskog suda za ljudska prava, zahtijeva iskrenu politiku u skladu s načelima Europske unije, zajedničko donošenje odluka na državnom nivou, rad na postizanju pomirenja i saniranju posljedica rata, donošenje zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću, o sprečavanju sukoba interesa i zakon o javnim nabavkama, depolitizaciju javne uprave i državnih institucija te usklađenost vanjske politike s onom Europske unije i provedbu davno utvrđenih 14 reformskih točaka.

Ukratko, riječ je o popisu dobrih želja iznesenih birokratskim rječnikom, s nekim vrlo konkretnim stvarima, od kojih neće biti ništa. Ne bi od njih bilo ništa sve i da su ovo potpisale sve parlamentarne stranke, a ne ovako gdje je kompletna Dodikova opozicija izostala i odbila da potpiše, gdje niti jedna hrvatske stranka nije sudjelovala ili je odbila da sudjeluje kao HDZ i gdje upadljivo izostaje stranka Fahrudina Radomčića, Savez za bolju budućnost. Dakle, sve i da su i oni potpisali od toga ne bi bilo ništa. I to iz prostog razloga što smo ovakva privođenja bosanskohercegovačkih političara na pregovore, u ovom ili onom formatu, gledali nebrojeno puta, a zadnji put ozbiljno u Washingtonu 2006. godine kada je potpisan Aprilski paket, prvi postdaytonski dokument koji je zemlju mogao učiniti funkcionalnom, da bi ga na koncu u parlamentu minirali Stranka za Bosnu i Hercegovinu te HDZ 1990. Koliko uostalom zvuči realno da stranke koje crpe svoju moć iz privatiziranja državnih i javnih institucija prekinu s tom praksom? Zvuči li možda realnije da će stranke iz Republike Srpske jasno osuditi Rusiju i podržati Ukrajinu? Najzabavnije je čak očekivati da će se, odjednom prosvijećeni, ljudi iz ovih stranaka odlučiti na potpunu depolitizaciju pravosuđa, nezavisnu javnu nabavu i sankcioniranje sukoba interesa. A da o politici pomirenja i nadilaženja ratnih sukoba ne govorimo, u zemlji u kojoj se svaka godišnjica koristi za antagonizaciju prema drugima i natjecanje u tome tko je bio veća žrtva.

U čitavoj priči su najjasniji motivi političkih lidera: oni su potpisali nešto što ih ionako niti šta košta, niti obavezuje na bilo šta. Ali potpuno su nejasni ljudi iz Europskog vijeća, koji očito misle da će uporno ponavljanje istih stvari dati drugačiji rezultat. Da bi debakl bio još veći, nisu niti dobili sve relevantne stranke iz svih od triju antagoniziranih društava da ovaj dokument potpišu.

Daytonski sporazum je zaustavio rat i pretvorio Bosnu i Hercegovinu u zemlju po mjeri tri etnonacionalistička koncepta. Ali taj mirovni sporazum ih nije izmislio, oni su bili tu i uoči rata i za vrijeme rata, kao što su ostali na vlasti i nakon rata. I to zato jer ih je većina građana od početka birala. Stoga, nažalost, oni predstavljaju bitan dio stvarnosti Bosne i Hercegovine i ljudi građanske lijevo-liberalne orijentacije se ne bi trebali zanositi s bajkama o tome kako je takav ustroj zemlje moguće ukinuti ili prevazići koncept konstitutivnih naroda. Ono što bi stranke koje zastupaju te vrijednosti mogle i trebale napraviti je to da se i taj četvrti faktor koji doista postoji u društvu izbori za svoj pravni položaj. Samo što će svako nastojanje tog tipa biti uzaludno i lišeno vjerodostojnosti dok god se te stranke budu ozbiljno politički natjecale samo unutar jednog konteksta i blagonaklono gledale na treći nacionalizam, samo zato što je državotvoran. Pojednostavljeno govoreći, gledali smo spektakularno ništa u Bruxellesu, što će se uostalom uskoro i pokazati.

Izvor: pescanik.net

Dokumenta