Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Piše: Vesna Pešić

Pratim sve rasprave o Ukrajini na otvorenim TV kanalima, kao što su N1 i Nova S. U poslednjem Utisku nedelje imali smo priliku da se o ruskoj agresiji na Ukrajinu raspravlja na drugačiji način. Raspravljalo se sa vrednosne i moralne pozicije o patnjama Ukrajinaca. O tome je, pored Zdravka Ponoša i Nikole Kovačevića, govorio i sociolog Danilo Mandić koji radi na Harvardu i nije poznat našoj javnosti. On je prvi govorio. Bio je u Ukrajini i video šta se tamo dešava. S moralnog i vrednosnog stanovišta veoma je snažno opisao tamošnju situaciju i uporedio je sa silovanjem jedne zemlje i njenih građana, s ciljem da Ukrajina nestane kao zasebna zemlja i država. To je posmatrao svojim očima. Nije se upuštao u politiku, insistirajući da su u pitanju vrednosti i etika kada se opisuju ukrajinske žrtve za koje se u Srbiji mahom ne iskazuje empatija, pa je tako gotovo cela emisija bila tome posvećena.

Pomenuto je i kako većinska Srbija podržava Putina i Rusiju i to što se pod ovom vlašću olako prelazi preko moralnih i vrednosnih normi, a empatije sa žrtvama gotovo i nema, ili je retka. Neki od učesnika su za to okrivili desetogodišnju Vučićevu propagandu koja je naduvavala ljubav prema Putinu, što je sigurno uticalo na većinu. Ali nije samo to. Naširoko se govori kako je istorijski Rusija bila zaštitnica Srbije, a ona je i danas čuvar „našeg Kosova“, što drži Srbiju na Putinovom lancu. Meni se čini da je Srbija teži slučaj u pogledu Rusije, da je taj odnos ontološke prirode. Srbija je sa Zapada uzimala znanje, tehnologiju i kredite, ali je za Rusiju bila vezana svojim megalomanskim nacionalnim i teritorijalnim apetitom koji u drugoj formi traje do danas i nakon ratova i raspada Jugoslavije. Zato je i njen izbor da sedi na dve stolice: kandidat je za članstvo u EU i na tom putu se zbog Vučićeve lične vlasti na toj stolici sedi bez napretka, a na drugoj strani se oslanja na Rusiju, a u poslednje vreme i na Kinu čime se zamera zapadu.

Mada je bilo pritisaka na Srbiju da promeni politiku, balansiranje se nekako održavalo do invazije Rusije na Ukrajinu i tome se bliži kraj. Od Srbije se traži da uvede sankcije Rusiji, čime bi pokazala na čijoj je strani, da se opredelila za EU ili fašistoidnog Putina. Ona je jedina zemlja Evrope koja nije uvela sankcije Rusiji, niti planira da ih uvede, u strahu da će je Putin kazniti priznanjem Kosova i prekinuti da je snabdeva gasom i naftom. Ovakva nezavidna pozicija proizlazi iz toga što Srbija nije skinula nijednu omču koja joj visi oko vrata, što se odnosi na odluku na koju će stranu, a to zavisi od priznanja Kosova koje je postalo nezavisna država, iako nije članica UN.

Mandićevo insistiranje na moralu, vrednostima i empatiji za ukrajinske žrtve (Kovačević je ubacio svoj posao sa migrantima i njihovim pravima koje Srbija ignoriše) nije se uspešno završilo. Meni je zasmetalo da se u emisiji nadugačko priča o agresorima i žrtvama u Ukrajini, a i Srbi su sebe svrstali u žrtve sankcija i bombardovanja. Ispalo je da je moralni imperativ da saosećamo sa ukrajinskim žrtvama (što mnogi od nas i čine), a da baš nikome u toj emisiji, ni voditeljki, nije palo na pamet da smo u skorije vreme, samo pre tri decenije skoro jednu deceniju potrošili na agresije prema susedima, ostavljajući za sobom logore, genocid i najstrašnije zločine. Srpski ratni dobitak je Republika Srpska zbog koje su pale mnoge glave. A Dodik, predsednik RS, je jedinstvena pojava, koji je za vreme invazije otrčao kod Putina da mu dâ podršku. Mandić je toliko empatičan sa ukrajinskim žrtvama da je izjavio da mu se dopada predsednik Vučić zato što je otišao da se igra sa decom izbeglicama iz Ukrajine.

Da, Mandić je bio dobar zbog svog moralnog rasuđivanja, ali nikako o srpskoj agresiji i nedostatku empatije za žrtve da kaže niti jednu reč. Izgleda da smo i Srbija i mi, njeni građani, to potpuno izbrisali iz glave, kao da se nikada nije ni dogodilo. On je dobro rekao da je naš pad vrednosni tj. etički, ali nije pomenuo koren našeg vrednosnog pada, a to su ratovi koje smo mi izazvali. I do današnjeg dana nemamo empatiju za žrtve koje smo mi proizveli, ama ni trunke nema od empatičnog izvinjenja. Zato je izostalo moralno osvešćivanje, jer i danas pevamo istu pesmu, slavimo fašiste Mladića i Putina, uz dodatak unosnog kriminala i lične Vučićeve vlasti koja je uništila državu Srbiju.

Iz te perspektive Mandićeva izjava da mu se najviše dopao predsednik Vučić što se igrao sa ukrajinskom izbeglom decom, zazvučala je neprijatno, jer je reč o čoveku koji je i podržavao srpsku agresiju a i danas njegove službe kažnjavaju ljude ako sklanjaju Mladićev mural, ili ga samo gađaju jajima.

Izvor: pescanik.net

PRATITE NAS

Lokalni javni emiter Radio televizija Podgorica d.o.o. | Adresa: 19. decembra br. 13, 81000 Podgorica | PIB: 03328139 | Odgovorno lice: Rade Vojvodić, v.d. izvršnog direktora
REDAKCIJA PORTALA: portal@gradski.me | REDAKCIJA RADIJA: radio@gradski.me

Dokumenta