Putuj, Evropo

Sramota je opcija

Piše Slaviša Lekić

Dva dana od potvrđivanja prvostepene presude Ratku Mladiću, doživotne kazne zatvora, ratni komandant bosanskih Srba ne silazi s naslovnih strana beogradske štampe: ređaju se poruke i naricanja, osude i odricanja, otkrivanja zavera i podmetanja klipova pod točkove…! Od svih brojnih dnevnih listova, uglavnom tabloida, koji se štampaju u srbijanskoj prestonici, jedino su Danas, Politika i Sportski žurnal imali neutralne naslovne. Dominirao je Srpski telegraf, neoficijelno glasilo srbijanskih tajnih službi, naslovom “Mladić osuđen za genocid zbog greške u prevodu”!

Da na vlasti nisu ovi koji jesu, baš ovi koji obnašaju vlast predvodili bi kolone raspaljenih navijača i studenata u protestnim kolonama koje bi obilazile državne institucije i klicale u slavu Mladića, Radovana Karadžića i ostalih ratnih zločinaca.

Srbijanska vlast se ovog puta nije izletela. Posle idiotske poruke “Predaja nije opcija” na zvaničnom Instagram nalogu uoči zasedanja UN, poruke koju predsednik Aleksandar Vučić praktikuje i kad degustira vino, i kad se rukuje sa Donaldom Trampom, i kad juri u poluzagrljaj Si Đinpinga, a koju su optimisti prepoznali kao obećanje da Srbija neće predati par radikala koje Hag već godinama potražuje, usledilo je u nekim medijima pompezno nazvano “istorijsko obraćanje” predsednika Srbije Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija:

“Glave gore, ni Srbija ni srpski narod nisu osuđeni ni za šta”, poručio je Vučić.
Od vlasti se još oglasio i Aleksandar Vulin, takozvani ministar za svađe u regionu, personalni Vučićev megafon zla:

“Kazna doživotnog zatvora generalu Mladiću je osveta, a ne presuda”, naveo je Vulin u izjavi objavljenoj na sajtu Pokreta socijalista. “Haški tribunal je ispunio svoju svrhu. Srbe je proglasio genocidnim, a narode bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije dodatno posvađao i zakrvio”.

Na njegovom tragu bio je i Milorad Dodik, lider bosanskih Srba, prvi političar srpskog porekla koji je onomad priznao genocid u Srebrenici:

Danas on tvrdi da se “pokušava napraviti mit o Srebrenici” koji se, kako je rekao, “nije desio”:

“Ova fascinacija nepravdom međunarodnog faktora neće moći da zaživi u našem narodu. Na ovaj način Mladić je poslat direktno u legendu. Srpski narod zna da bi bez njegovog komandovanja bila mnogo veća stradanja našeg naroda. Srbi su najveći stradalnici u bivšoj Jugoslaviji”, rekao je Dodik.

Ni delovi zaklane srbijanske opozicije, koji u poplavi bezidejnosti prećutkuju gomilu problema u Srbiji, nisu odoleli da iskažu svoj patriotski stav.

“Ništa se nije promenilo”, zaključila je Vjerica Radeta, ponos i dika Srpske radikalne stranke. “Boris Tadić je najveći izdajnik. General Mladić je srpski junak. U Srebrenici nije bilo genocida!”

“Stvaranje Republike Srpske je naša najveća istorijska pobeda u poslednjih 100 godina. Svi koji su zaštitili srpski narod od trećeg genocida u 20. veku i ugradili živote u RS su heroji, a ne zločinci. Među njima je posebno mesto za očeve-osnivače Radovana Karadžića i Ratka Mladića”, zaključio je, takođe na ćirilici, Boško Obradović, lider Dveri!

Slikajući se između murala Amfilohiju Radoviću i Ratku Mladiću, negde u Malom Zvorniku, Mlađan Đorđević, nekadašnji čest crnogorski gost, inače predvodnik Oslobođenja, napisao je:

“Sud koji sudi politički, a ne po pravdi, ne može se zvati sud. Njihova pravda za srpske žrtve nikada nije došla na red. To nije ni pravo, ni pravda, ni istina.”

Treće jutro nakon još jednog vaskrsenja Ratka Mladića u srBskom narodu, sve je u bivšoj prestonici krvavo pocepane države podsećalo na dane pre potvrđivanja presude ratnom zločincu iz Bosne: vlasti u Srbiji, uprkos presudi međunarodnog suda, genocid u Srebrenici i dalje nazivaju zločinom, Mladić je nestao s naslovnih strana, ali se i dalje baškari, likom ili generalijama, na brojnim grafitima beogradskih bulevara i sokaka. Na štandovima gde se prodaju suveniri i dalje se prodaju majice i bedževi s njegovim likom. Nepoznanica je šta je jedino šta je preostalo u glavama ljudi koji su puna dva dana evocirali uspomene na “heroja” koji se, kako je sam poručio, žrtvovao za Republiku Srpsku.

U tim podsećanjima jedino nije bilo mesta za reči ondašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je neposredno nakon hapšenja obećao da će istražiti gde se svih tih prethodnih godina skrivao Ratko Mladić i da će biti procesuirani svi koji su mu u tome pomagali.

Niko iz takozvanog “antihaškog lobija” do danas nije odgovarao!

I ne samo to: Haški sud je još 2012. optužio Vjericu Radetu i Petra Jojića za zastrašivanje, pretnje i nuđenje mita svedocima u postupku protiv lidera radikala Vojislava Šešelja 2015, a nekoliko godina kasnije izdao je međunarodni nalog za njihovo hapšenje.

Radeta i Jojić slobodno šetaju Srbijom, a u “istorijskom obraćanju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, nakon što je Srbima pre toga poručio “Predaja nije opcija”, Vučić je nagovestio da će tako i dalje biti.

Što će reći da ništa nismo naučili: ostali smo ukopani u rovovima odbrane od “antsrpske zavere” vaskolikog sveta.

Pre više od dve decenij, svoju poslednju noć u sveže bombardovanom Beogradu te 1999. Majkl Ignjatijef provodi u stanu Alekse Đilasa.

Ignjatijef, profesor politike ljudskih prava i direktor Centra za ljudska prava na Univerzitetu Harvard u SAD, poznati novinar i publicista, prikuplja materijal od kojeg će nastati knjiga “Virtuelni rat”, briljantna analiza sukoba na Kosovu i onoga što on može značiti za budućnost ratovanja. Sedi u društvu Đilasovih prijatelja, pijuckaju i vode neformalne razgovore.

Osvrću se na još svežu prošlost – bombardovanje.

Šta bi se desilo ako Srbi pobede NATO i – podele svet?

Neko bi “okupirao” Švajcarsku, neko Portugal, neko Italiju.

Borka Pavićević bira Španiju. Obožava Španiju.

“Tipična srpska megalomanija”, komentariše Đilas.

Majkl se slaže da je to pohlepno.

Pita Borku kako se osećala kad je počelo bombardovanje.

“Pomalo poneseno”, odgovara mu ona. “Osetila sam se denacifikovano.”

“Drugi se smeju i odobravaju”, zapisaće naknadno Ignjatijef. I zaključiti: “Dugogodišnja nametnuta krivica može se zbaciti. Sramota se može prebaciti na drugog. Bombardovanje je i njih pretvorilo u žrtve – a žrtve su po definiciji nevine.”

Danas Vučićeva poruka – “Glave gore, ni Srbija ni srpski narod nisu osuđeni ni za šta!” svedoči da ta ovdašnja beogradska, srbijanska, ali i svesrpska svest o “žrtvi” na koju su se okomili definiše zvaničnu politiku ove vlasti prema prošlosti.

Lustracija nikad nije sprovedena, a oni koji su vršili vlast u jednoj sumornoj, autokratskoj diktaturi danas vladaju Srbijom, koja je zastrašenija i sumornija.

Odgovornosti, makar i metafizičke, nije se setio niko: izručenjem Slobodana Miloševića Hagu Srbija je sama sebe abolirala za sve što je učinila u ratovima devedesetih u kojima, treba na to stalno podsećati, prema rečima i ondašnjeg i sadašnjeg političkog menadžmenta, nije ni učestvovala.

Navodeći da u sukobima devedesetih “niko nije bio anđeo”, Vučić je u danu potvrđivanja kazne Mladiću faktički potvrdio da je u Srbiji stavljena tačka na priču o odgovornosti.

Krivica se, da prepričam Ignjatijefa, ne može zbaciti.

Sramota se ne može tek tako pripisati drugom.

Jesu sve žrtve po definiciji nevine, ali nismo svi nevini.

Nema tome dugo kako se baš Vučić požalio kako je “izvučen iz konteksta” njegov navodni poziv na zaštitu generala Ratka Mladića i podvukao da se, kad je menjanje pravca u pitanju, nije radilo o “trenutku već da je to bio proces”, zaključujući:

“Normalno je menjati se kad se stari.”

Stareći, tako, i zbacivši u međuvremenu Šešeljev šinjel, Vučić je dozvolio sebi skroman izlet u (ne)izvesno: “Mi ćemo, da bismo mogli bilo šta da uradimo, morati sve da promenimo. I to prvo sebe!”

Osim što su skinuli majice s likom srpskog heroja / haškog optuženika i uskočili u evropsko konfekcijsko odelo, te promene kozmetičke prirode najočiglednije su u nastojanju da se famozni “kontekst” prekrije nekakvim betonskim sarkofagom, po mogućstvu debljim i nepropustljivijim od onog koji prekriva nuklearku u Černobilju.

Suočavanje s prošlošću, posebno ličnom, i “kontekst” i izvlačenje koječega iz njega, najveći su neprijatelj Aleksandra Vučića i naprednjaka. Rana koju im kontekst zadaje nikad ne zarasta. Ona je teža i bolnija čak i od denacifikacije, pacifikacije, dekontaminacije, izvinjenja i katarze, zajedno.

Pa kad zlobnici potegnu Vučićev citat:

“Pre svega, molim vas da spustite zastave i aplauzom pozdravite sve srpske rodoljube Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.” (Miting SRS-a u Beogradu, 25. septembar 2002.)

Ili:

“Nećemo isporučiti ni Radovana Karadžića, ni Ratka Mladića, ni bilo kog drugog srpskog optuženika Haškom tribunalu jer nam to ne pada na pamet. I nećemo ni da ih tražimo, a ako ih sretnemo negde, popićemo čaj ili kafu s njima.” (Blic, 14. decembar 2003.)

Ili:

“Mrak je najgušći pred svitanje, zora se bliži, sloboda je sve bliža Srbiji, a vi generala Mladića nećete uhvatiti.” (Skupština Srbije, 23. maj 2007.)

Ili:

“Prostorije naše stranke u Skupštini Srbiji jesu i biće ‘sigurna kuća’ za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučić, a nismo mala familija, biće baš to – sigurna kuća za generala Ratka Mladića.” (Beta, 4. oktobar 2007.)

Ovde već narečeni Ignjatijef počinje svoja predavanja o ljudskim pravima često prepričavanjem jedne životne priče Prima Levija, italijanskog hemičara, i pisama zatvorenika iz Aušvica.

Levi je, naime, jednom prilikom pokušao da razgovara sa doktorom Panvicem, koji je upravljao hemijskim odsekom u Aušvicu. U nameri da nekako sačuva živu glavu, a to je bilo moguće samo ako se ispostavi da je nekome potreban, stao je naspram Panvica i skrušeno mu saopštio da je u rodnoj Italiji bio industrijski hemičar.

Suočio se s nemim pogledom Panvica, pogledom kakav ranije nigde nije sreo: “Pogledao me je kao da gleda ribu u akvarijumu: nije to bio pogled jednog ljudskog bića prema drugom već pogled jedne vrste prema drugoj”!

U ovoj našoj nesrećnoj balkanskoj priči nema ni ribe ni akvarijuma: jeste, ista smo vrsta, ljudi smo, od glave do pete, svi smo pomalo krivi, neko manje, a neko više, a neko je, bogami, ne da se to zaboraviti, makar kao šrafčić bio deo amaterske nacionalističke pornografije koja je palila i nadahnjivala one koji su činili zločine.

Samotno je, da završim, klicati danas “Glave gore, ni Srbija ni srpski narod nisu osuđeni ni za šta”.

Istina je, Srbija nije osuđena jer krivica nije i ne može biti kolektivna.

Sramota bi morala biti.

A onaj ko je toga svestan, ne može komandovati: “Glavu gore”!

Jer tako, po ko zna koji put, pljuje na sve one zbog kojih će Ratko Mladić ostati u zatvoru do kraja života.

Sve one kojima život nije opcija.

Povezani članci

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *