Putuj, Evropo

KOLODVOR: Milivoj Bešlin

JANŠIN PAPIR: “MIR ZA NAŠU EPOHU”

Stojeći pred masom novinara, 30. septembra 1938. britanski premijer Nevil Čemberlen je mašući papirima, garancijama koje je potpisao nemački vođa Adolf Hitler, uzviknuo da sa Minhenskog samita dolazi časno, donoseći mir. Pozvao je britansko javno mnjenje da ode svojim kućama i mirno spava, jer je popustljivošću pred agresivnim nemačko-italijanskim naci-fašizmom postignut “mir po meri svih nas… Ovo je mir za našu epohu.” Ustupak Hitleru je bila okupacija čehoslovačke sudetske oblasti. Komadanje Čehoslovačke, činilo se zapadnim liberalnim demokratijama, koje su predstavljali Čemberlen i francuski premijer Eduar Daladje, kao sitan ustupak kako bi se fašistička zver umirila. Iste godine ranije, Hitler je anektirao i suverenu Austriju. Zapadna Evropa je i tada ćutala. Prethodno je već republikansku Španiju izručila Hitleru i Musoliniju. Najveća klanica u svetskoj istoriji počela je kada je na red za komadanje došla Poljska. “Mir za našu epohu” se pretvorio, za samo 11 meseci, u totalni rat, koji je svojom brutalnošću i opsegom zasenio sve ratove u ljudskoj civilizaciji. Čemberlenove reči ostale su kao svedočanstvo možda i najvećeg političkog promašaja u evropskoj istoriji. Desetine miliona nedužnih platili su glavom.  

JANŠINA INICIJATIVA – OKIDAČ ZA NOVE RATOVE

Može li se zver velikodržavnih nacional-šovinizama na Zapadnom Balkanu u dovoljnoj meri nahraniti kako bi se, teritorijalno prošireni i politički osnaženi, umirili i pacifikovali? Može li se ustupcima desničarskom ekspanzionizmu on pacifikovati i učiniti bezopasnim? Takozvani Janšin ne-papir, odnosno plan slovenačkog ultradesničarskog i proruskog premijera je važan korak u provociranju novih sukoba na Balkanu. Prema suštinskim odredbama jugoslovenskog federalizma, ali i prema odlukama Badinterove komisije iz 1991. i 1992. Jugoslavija je mogla da se razdruži ne dovodeći u pitanje granice republika, odnosno, federalnih država ‒ članica. Izuzetak je napravljen kada je zapadna koalicija intervenisala 1999. kako bi sprečila teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na Kosovu, u cilju sprečavanja bosanskog scenarija, što je kasnije i legitimisano rezolucijom SB UN. Time je proces disolucije jugoslovenske države okončan. Ako bi se danas dovelo u pitanje pravo na postojanje većine država Zapadnog Balkana, u njihovim međunarodno priznatim granicama, to bi se učinilo sa ciljem provociranja novog rata u regiji. Države nastaju i nestaju u ratovima, posebno kada ne postoje ustavni i zakonski mehanizmi i unutrašnja saglasnost za raspad.

Valja se podsetiti da su i Bosna i Hercegovina i Crna Gora istorijske države i kategorije međunarodnog prava i da nisu nastale tokom trajanja Jugoslavije. Ukoliko bi neko pomislio da ima pravo da u ime bilo kojih ciljeva raskomada neku od postjugoslovenskih država, postavlja se pitanje: zbog čega se u realizaciji toga principa zadržati na Uni i Kupi?! Zbog čega se sličan princip ne bi primenio i prema Hrvatskoj i Sloveniji? U ime kojih to garancija političke elite ovih dveju postjugoslovenskih država misle da su njihove granice nedodirljive, posebno imajući u vidu da Slovenija, za razliku od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, u predjugoslovenskom periodu nije bila subjekt istorijskog ili međunarodnog prava. Što se tiče Hrvatske, čini se da iz slučaja Karađorđevo 1991. politička elita ove države nije puno naučila. Svaki pokušaj hrvatskog nacionalizma da u dogovoru sa srpskim, raskomada susednu BiH, zakonomerno se završi dovođenjem u pitanje i hrvatskih granica. Naivno je misliti da bi se velikosrpski nacionalizam u svome pohodu mogao i da se u prošlosti zaustavljao na granicama Bosne i Hercegovine. 

HRVATSKA DIPLOMATSKA PRETHODNICA

Iako je javnost za nove mape i moguće sukobe na Balkanu saznala nedavno, brojne diplomate su potvrdile da ova zloslutna inicijativa kruži briselskim kuloarima već mesecima. Razmekšavanju evropskih političkih krugova za Janšin ratnohuškački plan, poslužila je hrvatska inicijativa, kojom zvanični Zagreb želi dalje Bosnu i Hercegovinu etnički segmentirati, direktno se mešajući u prilike u susednoj državi. Agresivno hrvatsko lobiranje za promenu izbornih zakona u BiH samo je drugo ime za promenu Dejtona na mala vrata i uvođenje trećeg, ekskluzivno hrvatskog i HDZ-ovskog, entiteta. Neka vrsta feudalnog poseda Dragana Čovića, koji kao i ceo bh HDZ već godinama deluje pod ruskim patronatom i kao Dodikov sekundant u razvaljivanju države Bosne i Hercegovine.

I dok je Janša, po ugledu na svoga mentora Viktora Orbana, beskrupulozno iznosio neistine da dokument o prekomponovanju Jugoistočne Evrope ne postoji, više političara i novinara je potvrdilo suprotno. Albanski premijer Edi Rama je izjavio da mu je lično Janša pokazivao mape koje su sada izašle u javnost. Ipak, ni sam Rama nije bez odgovornosti, jer je sa Vučićem i Tačijem otvorio sezonu pregovora o podeli Kosova (i juga Srbije), kako bi njegove južne ostatke uključio u zamišljenu veliku Albaniju. Ništa novo: Rama je potvrdio i da je narativ o razmeni teritorija srcu blizak i političkim ciljevima HDZ-a. Nažalost, vreme za ovu vrstu nacionalističkih mešetarenja je povoljno.

EVROPSKA KRIZA I PUTINOVA OFANZIVA

Evropska unija je u ozbiljnoj krizi i teškoj vrednosnoj konfuziji. Korona kriza, kao i sve ranije krize (finansijska, migrantska) pokazuju da EU nema sposobnost kriznog menadžmenta i da njene elite nisu u stanju da upravljaju krizama. Zbog toga je još čudnije da se na lakomislen način igraju potpirivanja novih vatri u vlastitom okruženju. Svaki pokušaj kreiranja velikosrpske, velikohrvatske ili velikoalbanske tvorevine nužno vodi u tragične i dugotrajne sukobe sa nesagledivim posledicama. Veliko je pitanje i u čije ime slovenački premijer i predsednik nastupaju, čiji su glasnogovornici. Teško je verovati da bi se malena Slovenija, čija se politička elita, uglavnom, ponašala racionalno, danas samo iz svoje glave ovako opasno igrala mirom na evropskom kontinentu. Ima indicija da se iza ovoga krije intencija Putinovog režima, nagriženog najozbiljnijom krizom legitimiteta od 2000. i strahom od nove američke administracije, da uđe u prekompoziju i Evrope i postsovjetkog regiona. Kao regionalna sila, Rusija ne bi mogla da realizuje vlastite ciljeve da nema destruktivnih i korumpiranih desnih populista u samoj EU koji su spremni da za nju igraju ulogu “trojanskih konja”. Najzad, još je veća opasnost ako bi se po sistemu “biznis na prvom mestu” i nemačka politička (i ekonomska) elita okrenula udovoljavanju ruskim interesima na Zapadnom Balkanu. 

SRPSKE I HRVATSKE “MAKAZE”

Kontroverzni Janšin ne-papir, za koga svi znaju i koga se svi retorički odriču, u mnogo čemu podseća na zloglasni Memorandum SANU. Kada se pojavio u medijima daleke 1986. mudri su anticipirali da će on dovesti do krvavog raspada Jugoslavije; pojavio se bez autorstva u novinama i svi su ga se isprva odricali; nije se znalo ko ga je pustio u medije; dovodio je u pitanje granice federalnih jugoslovenskih republika; najviše je odgovarao srpskom nacionalizmu i teritorijalnoj ekspanziji; Slobodan Milošević ga je prigrlio kao platformu za svoje delovanje. Svaka sličnost sa Janšinim ili Janša-Orbanovim ne-papirom je sasvim namerna. Sličan ne-papir je bila i tragična salveta iz Karađorđeva (1991) na kojoj su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman krvlju crtali nove granice Bosne i Hercegovine i pravili planove za nastanak velike Srbije i velike Hrvatske. “Kad se srpske i hrvatske škare spoje, za trećeg tu nema problema…” govorio je Tuđman kao šef hrvatskog udruženog zločinačkog poduhvata. “Treći” je planiran za istrebljenje i/ili asimilaciju. Ubijeno je 96.000 ljudi u genocidu i zločinima, prilikom realizacije ovih planova, a da se ne pominju milioni ranjenih, osakaćenih, raseljenih, unesrećenih.

VELIKA SRBIJA PREDSTRAŽA RUSKIM INTERESIMA

Zahvaljujući slovenačkoj vladajućoj eliti “probni balon” je uspešno lansiran. On će dati podstrek režimu Aleksandra Vučića da nastavi politiku regionalne destabilizacije i pritisaka na susedne države, pre svega Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu u cilju stvaranja tzv. srpskog sveta, o čemu njegovi najbliži saradnici otvoreno i agresivno govore u javnosti. Vučićeva prva reakcija bila je da nije video Janšine mape. Međutim, uvek kod njega postoji jedno ALI koje negira prethodno rečeno… Ali, ne vidi razloge da se o tome ne razgovara. Moguće i to, ali zbog čega se u teritorijalni deobni bilans postjugoslovenskih pregovora ne bi uključilo i npr. pitanje Sanžaka, ako je princip etničko zaokruživanje. Zbog čega svi Srbi/Hrvati/Albanci, ali ne i svi Bošnjaci u jednoj državi?! Miloševićevo igranje vatrom i tuđim granicama 1990-ih završilo je nezavisnošću Kosova. Neka srpska nacionalistička politička i intelektuačna elita, pre nego što se upusti u novu poharu regiona, dobro razmisli čime će i kako platiti sledeći ratni poraz.

Zvanična Rusija, za koju ima najviše indicija da je učestvovala u nastanku mapa i koja je i povodom agresije na Ukrajinu u višestrukoj ofanzivi, misli da rešava na taj način mnoštvo svojih unutrašnjih problema i nesuglasica sa Zapadom. Sve je više informacija da je mađarski proruski autokrata Viktor Orban, kao mentor Janeza Janše, pravi autor ne-papira. Uostalom, Orban je majstor za rehabilitaciju zločinačkih, velikodržavnih projekata, pre svega ideja velike Mađarske. Putinov prvi diplomata Sergej Lavrov, u svom izjašnjavanju je oštro osudio mogućnost nastanka velike Albanije, koju predviđa Janšina mapa, ali ni reči o velikoj Srbiji. Svakome mora biti jasno da bi takva etnički homogena, autoritarna i strogo centralistička država mogla biti samo predstraža ruskim interesima u Evropi. Zbog toga Putinov režim i podržava njeno stvaranje. Bio bi to slom evropske perspektive regiona, ali i destrukcija čitavog južnog krila NATO-a. Nezapaženo je prošla vest o tome da je ruski ambasador u Srbiji, Aleksandar Harčenko izjavio da Rusija planira da otvori u Beogradu ispostavu svog ministarstva odbrane. Najzad, jedan od problema EU i zapadnog sveta je potpuno odsustvo relevantne političke alternative u Srbiji koja bi bila partner u pregovorima o modalitetima podrške za smenu Vučićevog režima.

CRNA GORA I JANŠIN NE-PAPIR

Crna Gora kao važna stanica u rusko-srpskoj destabilizaciji regiona, koja je trenutno na “liniji vatre” sa marionetskom vladom, nije okrnjena Janšinim ne-papirom. Poraz Zapada u Crnoj Gori tokom 2020. isposlovan je združenim naporom današnja dva ključna vladajuća subjekta – Srpskom crkvom kao vodećim entitetom za sprovođenje ruskih interesa na Zapadnom Balkanu i propagandom proruskog tabloida Vijesti. U takvim okolnostima pretpostavka je da će nacionalnim i izbornim inženjeringom Crna Gora sama odustati od nezavisnosti i zapadnog puta. Spoljni pritisak je ovde pre svega u funkciji unutrašnjih snaga koje bi trebalo da uruše državu. DF to radi otvoreno, Vijesti i njihovo političko krilo (Ura) agresivno, dok bi “crvene kravate”, koje za sada pokazuju najviši stepen političke perfidnosti, mogle biti odsudna omča za crnogorsku državnost i njen identitet. Kratkovidost (ili nešto mnogo gore?) zapadnih diplomatskih predstavnika u Podgorici, tema je za posebnu analizu.

FAKTOR BAJDEN

Naposletku, iskustvo 20. veka, koje se više nego očigledno prenosi i u 21. vek: nema mirne, stabilne i demokratske Evrope bez konsolidovanog admiralskog broda zapadnog sveta ‒ Sjedinjenih Američkih Država. Predsednik Džo Bajden, za sada niže uspehe u unutrašnjoj politici, dok u međunarodnoj ni najmanje ne pokazuje želju da bude upamćen kao Nevil Čemberlen. U svojoj pobedničkoj predizbornoj kampanji, Bajden je rekao da će svoje političke ciljeve usmeriti na borbu protiv tri savremene pošasti: nacionalizma, populizma i autoritarizma. Bez obračuna sa ovim pojavama u samoj Evropi, nema mirne i demokratske Evropske unije, a neće je biti ako sama bude uporno radila na devastaciji vlastitih principa i temelja. Duh “Minhena” iz 1938. i udovoljavanje stvaranju etničkih, velikodržavnih tvorevina na Balkanu, najkraći je put da čitav jugoistok Evrope potone u višedecenijsku klanicu sa nesagledivim posledicama po čitav kontinent.

Povezani članci

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *